Осјећам се угрожено.
Замислите, рођена сам као жена и тако се и осјећам. Зовем се Јоана и тако желим да се зовем. Православно, грчко име. Не припадам ни анорексичним, ни прегојазним људима.
Нисам веган ни вегетаријанац, нисам припадник ЛГБТ популације, нисам жена која гања каријеру и паре. Нисам злостављана. Нисам модел. Нису ми милије животиње од дјеце. Немам никакав поремећај који би ме учинио посебном. Ни физички ни психички.
За сваку од ових ставки стигматизована сам у неком сегменту данашњег друства. Стигматизована сам због тога што сам небитна и непримјетна. Има ли нека институција која би се залагала за моја права?
Има ли неки грб или застава коју могу да поставим на свој профил, да можда чак и истетовирам? Има ли нека НВО која би финансирала људе као ја да промовишу „Просјечног породичног човјека“? И да: има ли организована нека поворка да људи попут мене исказу незадовољство својим положајем у друштву?
Текст моје драге пријатељице и младе – а већ породичне – жене Јоана-е као најбољи одговор на данашњу (и све остале) параде ЛГБТ популације.