Славска честитања сада подсећају на време ратова, санкција и изолације. Корона раздваја људе. Сечењу славског колача често не присуствују ни сви чланови уже породице. Школарци не би требало код старијих, студентима је боље да не путују пренатрпаним аутобусима, бабе и деде уплашени, мајке и очеви збуњени…
Враћамо се телефонским разговорима, уз жеље да ћемо се видети када све прође, за следећу славу биће окупљања, биће боље, једаред се и ова ненормалност мора завршити.
Ипак, нити ко зна када ће ово проћи, нити како ће се завршити. У томе се огледа сличност са туробним деведесетим. Поруке „видећемо се“ и „биће боље“ нису утемељене на било каквој реалној претпоставци, већ на жељи, нади. Нада умире последња, без ње живот не би имао смисла. Без жеље, вољног момента, не може бити ни било каквог делања.
Стање ненормалности може да буде и бескрајно
Међутим, сви ти појединачни утисци неће определити ток и трајање стања у ком се налазимо. А по свој прилици, ток се наставља, ово ће трајати. Психолошка граница је пробијена, са короном улазимо у нову годину, очекивања се више не пројектују за наредне месеце, већ за наредне године.
Људи се постепено навикавају да ће стање ненормалности постајати ствар нормалности. Ограничавање кретања, смањивање броја и интензитета друштвених контаката, учење на даљину, засипање становништва превеликим бројем претпоставки које ће сејати масовну конфузију и дезоријентисаност.
Вакцинација је већ сада прворазредно политичко питање, не само због (не)обавезности, већ и због тога ко је производи и како је производи. Дакле, ни вакцине, па таман биле најпоузданије, више нису гаранција завршетка стања. Јер, оно што постане политичко питање, не скида се брзо са дневног реда. Неке вакцине трајаће пар месеци, неке се неће свуда у свету признавати…
При томе, вакцине не морају бити и најважније политичко питање у свему овоме. Пандемија је донела велику несрећу, последице ће бити горе и од најцрњих прогноза, упркос оптимистичним најавама о расту џи – ди – пија, порукама да смо већ победили.
Некоме рат, некоме брат
Стара пословица каже: некоме рат, некоме брат. Велика несрећа за већину човечанства, не значи и велику несрећу за све. Некима је стање ненормалности донело ненормалне профите и огромну прилику за вртоглаво увећавање моћи.
Статистички подаци показују да се од пролећа до јесени 2020. године богатство најимућнијих људи на свету повећало за 27,5%. На преко десет хиљада милијарди долара. Број милијардера се такође повећао, за 31, на 2.189. Џеф Безос (процењено богатство је 189 милијарди) и Илон Маск досегли су максимуме, располажу највећим средствима икада у пословним каријерама. Технолошки (дигитални) сектор бележи раст од 41%. Од 2009. године, према подацима швајцарске банке УБС, раст у овој области је 566%, у здравству 548%, малопродаји (широка потрошње) 300%, финансијским услугама 229%, информативној сфери 204%. Заустављање одређених економских активности, у туризму, авионском саобраћају или пад цене сирове нафте, не значи и да сви економски процеси стају. Новац се сели у профитабилне привредне гране. Једни банкротирају, други убирају екстрапрофит.
Богати још богатији
Пандемија је узроковала да богати постану још богатији. Узроковала је и да људи мењају навике. Прелазак психолошке границе често значи прихватање ненормалности као нормалности, ванредног као редовног. Закључавање и ограничавања су нешто са чим се треба мирити, са чим се мора живети. Такав оквир осигурава увећавање профита у наведеним секторима, али и апсолутни надзор појединаца.
Дакле, преклапају се интереси крупног капитала и безбедносних структура, вечито жељних за контролом свачега и свакога. Преклапају се интереси и са политичким центрима моћи, онима који заговарају глобализацију као неминовност.
Са једне стране, пројектовано је да државе из пандемије изађу слабије. Државе које су већ сада слабе вероватно ће и нестајати, неке суштински, сводећи се на пуке сервисе мултинационалних корпорација, а неке и буквално. Сва одговорност за неуспех пребацује се на државне институције, политичка руководства, здравствене системе који нису способни да издрже ударац, буџете који нису довољни да покрпе све рупе. Решење долази са глобалног нивоа, при чему се глобализација дефинише и тумачи само на један начин, као вестернизација свих делова света.
Државе губе игру
Са друге стране, државе су у категорији „економских губитника“, новца ће недостајати и за борбу против пандемије, али и за социјалне програме који су нужни у постпандемијском времену, што отвара врата за нове кредитне линије, нова позајмљивања, нова доштампавања долара. На основу тих задуживања реалне економске ресурсе већи и богатији покуповаће у мањим и сиромашнијим земљама за „тепсију рибе“. Рачуница је једноставна: без националне економије нема ни државног суверенитета.
Наравно, овакав приступ је социјално деструктиван, превелика разлика између пар хиљада ултра – богатих и пар милијарди ултра – сиромашних увек је производила револуције. Десуверенизација је чак производила и ратове. Такав план је не само дугорочно неодржив, већ и средњерочно неостварљив. Али, овде је реч о краткорочном.
Некима толико добро иде у пандемији, да су од тога побеснели. И ти неки располажу огромним богатством, манипулишу информацијама, злоупотребљавају државне установе у различитим земљама како би усмеравали ток глобалног процеса, продужавали стање. Да ли је свима у интересу да се ненормалност брзо заврши? Напротив, врло моћним појединцима и (неформалним) структурама у интересу је да траје!
Упркос надању и жељама милијарди људи, трајање ненормалности продужава жеља за профитима који се мере милијардама долара. За обичног човека ово стање ненормалности постаје као ратно, санкције се уводе, изолацији већ присуствујемо. За необичне појединце ово стање је најмилији брат, омогућава им шансе какве нису ни сањали.
Због тога је тешко предвидети када ће се завршити и како ће се завршити. Борба против короне више није циљ сам по себи, већ средство за остваривање неких других циљева.
