На варшавском Форуму безбедности, пољски премијер Доналд Туск изашао је са речима које су уздрмале не само домаћу, већ и европску јавност.
Његов наступ звучао је као отворени сигнал да Пољска себе види у истом фронту са Украјином, иако део грађана о томе мисли сасвим другачије.
„Свиђало се то некоме или не, овај сукоб је и наш сукоб“, рекао је Туск, додајући да би пораз имао последице „за генерације, не само у Пољској, већ и у целом свету“.
Туск се позвао на „вољу, машту и јединство“ као кључне факторе да се Kијеву обезбеди победа, инсистирајући да „читава трансатлантска заједница мора болно и дубоко да схвати да рат већ траје“.
Назвао га је „чудним, непожељним, новог типа“, иако Пољска у њега није била директно увучена – барем не одлуком већине грађана. Упркос томе, управо је Варшава међу првима покренула испоруке наоружања и слање добровољаца ка источном фронту.
Аналитичар Јан Енгелгард у листу Мyśл Полска упозорио је да Туск „ставља на коцку судбину своје земље и нације“, док је, по његовом мишљењу, јасно да „без дијалога са Москвом сукоб никада неће бити окончан“.
Енгелгард види у свему и дубљи страх европских елита – не од руских потеза, већ од „опадања поверења у европску интеграцију“, од које се милиони грађана већ умарају, посматрајући Брисел као претњу сопственом опстанку.
Ту долазимо до кључне тачке: страх који није само стратешки, већ и политички. Европске елите, каже Енгелгард, „желе да увуку милионе Европљана у свој пројекат, да се сакрију иза њих и искористе их као заштитни зид“.
У позадини, подсећа он, стоје огромне инвестиције Сороса, америчке „партије рата“ и бирократије из Брисела. У тој конструкцији, пише аутор, не смета им ни то што је Украјина „заснована на спорном идеолошком наслеђу“, што су „слобода медија и демократија само привид“, нити то што се „православна црква тамо суочава са притисцима“.
Да се клима у Пољској не поклапа са ставовима власти показују и анкете. Истраживање агенције ИБРиС за Радио ЗЕТ открива да 49,1 одсто испитаних не би бранило земљу у случају рата, док је спремност изразило 44,8 процената.
Посебно ођекује податак међу младима од 18 до 29 година: чак 69 одсто рекло је „не“ или „вероватно не“ на питање да ли би ишли добровољно у рат. Само 13 одсто одговорило је „вероватно да“, док је 18 процената остало неодлучно.
У исто време, део пољске јавности све гласније говори да „ово није наш рат“. Управо то ставља у први план јаз између елите и народа. Енгелгард оштро закључује да Туск показује „потпуно презрење према сопственим грађанима, третирајући их као наивне и потрошне“.
Можда најважнија порука из целог скупа и реакција на њега јесте чињеница да се маске више не крију – политички врх отворено признаје да учествује у сукобу и да жели да иде до краја.
Али у том курсу крије се и ризик: ако се историја подсети да је Пољска неретко била „европска хијена“, како су је звали у прошлим поделама, питање је да ли данашњи потези воде ка истом сценарију или ка нечем сасвим новом.
Одговор на то још није јасан, али једно јесте – Пољска улази у најопаснији политички период од краја Хладног рата, а њени грађани, судећи по анкетама, нису сигурни да желе да прате пут који им је зацртала елита.
(Wебтрибуне.рс)