У чијој фиоци су били архивирани доказни материјали о убиству гардиста на Топчидеру, и ликвидацији других – неподобних и превише информисаних припадника српских безбедосних структура? Имате право на један покушај.
Аутор: Весна Веизовић
Био је 5. октобар 2004. године – дан када су демократе планирале обележавање годишњице рушења режима Слободана Милошевића које је „Србији донело слободу и нови почетак“. Док су листом све телевизије подсећале да живимо „ново доба“, на београдском брду Топчидер, испред подземног војног комплекса „Караш“, догодило се језиво убиство које је ДОС оголило до кости, показавши, у пуном светлу, како изгледа искежено лице најмрачнијег режима у новијој историји Србије.
ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА И ЗАТАШКАНА ИСТИНА
Тог јутра, око девет сати, кроз бетонске зидове чула се кратка пуцњава. Неколико минута касније, на хладном поду пред улазом у подземни пролаз, пронађена су тела двојице гардиста, Драгана Јаковљевића из Краљева и Дражена Миловановића из Врања. Српски војници страдали су док су обављали стражарску дужност усред Србије, у срцу Београда. Јаковљевић је био мртав на лицу места. Миловановић је издахнуо на путу ка ВМА.
Били су у униформи, са оружјем које им је поверено неколико месеци након што су завршили обуку у касарни у Топчидеру. Примљени у јуну 2004. године, сврстани у елитну Гардијску бригаду, важили су за мирне, послушне и одговорне младиће. Нико у војсци није имао ни најмањи приговор на њих. Један је био син радника, други – пољопривредника. Обојица су са поносом служили војни рок, онако како се то некада радило, са спремношћу да једном, ако затреба бране државу.
Први који је стигао на лице места био је старији водник Марко Ковачевић.
„Пришао сам ближе. Један војник је лежао на стомаку, други на леђима, још је мрдао прстима леве руке“, сведочио је касније пред Независном комисијом. „Питао сам га: сине, одакле је пуцано? Он ми је тихо одговорио. Изнутра, изнутра.“
Та реченица, изговорена последњим дахом, постала је најстрашније сведочанство једног времена, и највећа осуда државе која ће убрзо почети да заташкава све трагове који би могли да укажу на то шта је претходило убиству гардиста.
Само неколико сати касније, из војног тужилаштва стигло је званично саопштење које су пренели режимски медији: „Један војник је убио другог, а затим извршио самоубиство.“
Саопштење се није ослањало на истрагу, додатна испитивања, и, како се касније испоставило, без да су, иједној особи која се тада налазила у тајном војном комплексу, узете парафинске рукавице. Режим је имао спремљену коначну верзију догађаја, и то на дан када се „славила“ „победа демократије“. Званична „истина“ је гласила: Реч је о војницима убицама и ментално нестабилним младићима.
ВБА ИСКЉУЧЕНА ИЗ ИСТРАГЕ
Иако је званична верзија малтене довела јавност пред свршен чин, родитељи, породица али и појединци, нису дозволили да се на случај с таквом лакоћом стави тачка. И истрага је покренута.
У том периоду, војно правосуђе није припадало редовном правосуђу, већ је било део структуре тадашње Војске Србије и Црне Горе, а комплетну истрагу у вези са смрћу двојице гардиста водио је војни истражни судија Вук Туфегџић.
Тадашњи министар одбране Првослав Давинић касније је признао да је било „важно да се у истрагу укључи и ВБА (Војно-безбедносна агенција)“, али да је управо та агенција „одбила учешће, под образложењем које му је било потпуно неразумљиво.“
Наиме, он је за Инсајдер изјавио да се није радило о терористичком акту или некој саботажи и да самим тим то више није било у њиховој надлежности.
„А полазимо од претпоставке, оне коју је један део, или већи део јавности прихватио, да се ради о трећем лицу које је убило. Онда је било места и ангажовању и војних безбедносних органа.“
Другим речима, демократски режим је имао структуру која је могла да делује, али јој није било дозвољено.
Дванаест година касније, начелник ВБА генерал Светко Ковач открио је да је ВБА хтела да се укључи у истрагу, али је тужилац то спречио:
:„Одмах после погибије двојице војника ми смо предлагали да се случај оквалификује као терористички акт, јер би у том случају ВБА могла да користи све мере и прикупља доказе. Међутим, тужилац није могао да нађе ниједан аргумент који би указивао на то да је то терористички акт, и није га тако оквалификовао, него као акт убиства.“
Тако је једном одлуком тужиоца, Војно-безбедносна агенција искључена из истраге, а случај затворен у уском кругу војне полиције и кабинета Министарства одбране.
ОНИ СУ УБИЈЕНИ
Под јавним притиском и све гласнијим питањима медија, Врховни савет одбране Србије и Црне Горе формира Независну државну комисију. На њеном челу био је министар Давинић, а у њеном саставу, дванаесторо стручњака: балистичари, патолози, психолози, војни аналитичари.
Један од њих, Бранко Сбутега, годинама касније описао је атмосферу у којој су радили.
„Мени ниједног тренутка није било јасно због чега смо ми у том врху државног разматрања, јер ово јесте убиство „par ekselans“, где држава стоји иза тога. Према томе, није ту било никакве сарадње. Било је више некаквог неповерења и подозрења.“
На питање новинара у чему се то неповерење огледало, Сбутега је одговорио реченицом која је најбоље описала облик демократије који је спроводио режим Бориса Тадића:
„Ми као чланови комисије били смо изложени посебној врсти притисака који нису били нимало пријатни. Не знам како бисте се ви осећали када вам ноћу звони телефон и када вам се непознати глас јави и каже да зна којим путем ваша деца иду у школу. Или кад вас, по старој, опробаној терминологији још из времена Слободана Милошевића, неки други глас прогласи државним издајником и страним плаћеником.“
Такав притисак, додао је, био је порука – да држава не жели истину:
„Наш цео рад сматран је као атак на војску,“ рекао је Сбутега, „а ми смо само покушавали да одбранимо истину.“
Комисија је, упркос свему, извела закључак да није било самоубиства. Др Иванка Баралић, патолог са Института за судску медицину, изјавила је:
„Ми смо децидирано рекли, када је излагао колега Савић, да смо искључили самоубиство са сигурношћу и Миловановића и Јаковљевића. Значи, ниједан војник није извршио самоубиство. Они су убијени.“
У извештају из децембра 2004. године, комисија је јасно навела да је „пуцано из различитих углова и са мале удаљености“ и да су обојица гардиста „усмрћена хицима из непосредне близине“.
Али када је тај извештај стигао до државног врха, више га нико није видео. Баш као и бројни случајеви убистава и очигледних ликвидација, спакован је у фиоку. А комисија је распуштена, без икаквог објашњења.
ЛОВЦИ НА ГЛАВЕ И СЕНКЕ СТРАНИХ СЛУЖБИ
Да би се разумео случај Топчидер, неопходно је вратити се корак уназад, односно годину дана раније – март 2003. године, када је убијен премијер Србије, Зоран Ђинђић. После његовог убиства, Србија је утонула у мрак, касније именован као „Операција Сабља“. Време када је режим хапсио све, од криминалаца, припадника безбедности, новинара, па чак и обичних људи који су се задесили у „погрешно време на погрешном месту“, био је најмрачнији период владавине коалиције ДОС, и време када је Србија уведена у ванредно стање чије се последице и даље осећају.
Уместо да уведе ред, Сабља је оставила пустош. Хиљаде људи ухапшено је без икаквих доказа, а међу њима и десетине припадника војних и полицијских структура. Операција која је требало да разбије организовани криминал унутар државе, у пракси је само потврдила да су држава и криминал дубоко испреплетани. Многи који су имали везе са службом, а да су нешто знали, нестали су из система. Неки су напустили земљу, неки су убрзо убијени. Сабља није била само кадровско чишћење од старог система, већ је на тај начин демократски режим, широм отворио врата западним службама у свим државним секторима.
Од 2003. до 2006. године, Београд су преплавили странци са службеним акредитацијама, „консултаната за реформу сектора безбедности“, „логистички саветници“ и „официри за сарадњу са Хашким трибуналом“. Генералштаб, службе безбедности, па чак и веће полицијске станице уступале су канцеларије званичним „официрима за везу“ из НАТО, Европске уније. Под образложењем бриге о безбедности грађана, све је предато у руке оних који су нас неколико година раније засипали бомбама са обогаћеним уранијумом.
У међународним извештајима, а посебно у француским и британским медијима, није се чак ни скривало да је Србија тих година постала „отворен систем“, место на којем се укрштају интереси великих сила, али и бивших републичких безбедносних апарата.
Британски „The Guardian“ је у априлу 2004. објавио текст у коме стоји да се „балкански простор поново користи као логистичка база за различите обавештајне операције у сенци, у којима се мешају људи са Истока и Запада“. У тексту се наводи и да је „Србија после Сабље у стању безвлашћа у којем се појављују паравојне и параобавештајне групе под контролом страних структура“. Слично је писао и француски „Le Monde diplomatique“, истичући да је „Србија после 2003. подељена на два света, онај званични, који говори о реформама, и онај невидљиви, у коме се одвија прави сукоб за контролу безбедносног апарата“.
НИКАД РАЗЈАШЊЕНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ
И управо у том невидљивом свету, негде између Сабље и октобра 2004, појављују се људи који ће касније бити описани као „ловци на главе“. Они су, често под заштитом дипломатије западних амбасада, дефиловали кроз касарне, војне кругове, без званичних евиденција. И нико није постављао питање – јер није имао ни коме.
У то време водила се и интензивна потрага за генералом Ратком Младићем и Радованом Караџићем, али питање је било, ко заправо тражи кога.
Професорка Смиља Аврамов је у једном од својих јавних наступа, говорећи о Србији која је преко демократског режима претворена у колонију, указала на чињеницу да су „стране обавештајне структуре под изговором сарадње са Хашким трибуналом имале одрешене руке да делују унутар Србије“. Аврамов је чак навела да је један српски официр имао и аудио доказ о учешћу хрватских обавештајаца у случају Топчидер, али због безбедности своје породице, никада није пустио у јавност.
Њене речи, иако тада игнорисане, данас, након што су почеле да се испливавају сенке прошлих догађаја, звуче уверљиије него икад. Јер управо у тим годинама десило више десетина никада разјашњених ликвидација људи из сектора безбедности – од официра, до инспектора и новинара. Ништа није доказано, ниједан од тих случајева није до краја решен, али оно што чини повезницу између њих јесте временски оквир који их све ставља у период између Сабље и пада Тадићеве власти.
КАМПАЊА КАО ПОДЛОГА ЗА ХАПШЕЊЕ
Када су најзад и резултати америчког ФБИ недвосмислено указали да се не ради о самоубиству, већ да постоји треће лице, демократски режим је то врло вешто искористио усмеравајући резултате истраге у потпуно другом правцу.
У време када је државни врх био под све већим притиском да испоручи Ратка Младића и Радована Караџића, режим Бориса Тадића настојао је да смири јавност и смањи тензије које би биле изазване тим хапшењима, јер за већину грађана Србије, Младић и Караџић били су хероји, симбол отпора и страдања народа у ратовима деведесетих.
Да би се предстојећа хапшења приказала као нужан и „легитиман“ корак ка безалтернативном европском путу, државни врх је преко својих медија постепено обликовао атмосферу у којој су ти људи престали да буду браниоци народа, а постали „разлог трагедије“.
Тако се и у случају „Топчидер“ појавила нова тврдња да су гардисти убијени зато што су открили да се у објекту Караш крије неко од хашких оптуженика. Та прича није се први пут појавила 2007. годне, уочи завршетка ФБИ вештачења, али је тада добила јасне контуре и званичне оптужбе. Наслови попут „Погинули јер су открили Младића“ и „Тајна Топчидера – траг до Караџића“ појављивали су се у истим медијима који су годинама касније најгласније подржавали хапшења.
У пракси, то је била политичка операција која је имала двоструки ефекат. Са једне стране, прикривала је резултате стварне истраге који су указивали на треће лице и крваве руке режима Бориса Тадића, а са друге, служила је да припреми јавности за хапшења двојице најтраженијих Срба.
У тренутку када су налази ФБИ-а били завршени, крајем 2007, државни врх је већ спроводио припреме за хапшење Караџића. То се догодило 21. јула 2008. године, само неколико месеци након што је др Љубиша Драговић доставио свој налаз.
Тиме је случај „Топчидер“ престао да буде питање истине и постао је алат у стварању политичког и медијског оруђа за „нову, европску Србију“.
ЕПИЛОГ ИЛИ ПОВРАТАК У МРАЧНО ДОБА
Двадесет једну годину касније, име убица двојице војника још увек није обелодањено, али је слика далеко јаснија. Режим Бориса Тадића није крио хашке оптуженике, како су годинама тврдили режимски медији, већ стране агентуре које су по Србији деловале под заштитом „демократских промена“. Под изговором европских интеграција, земља је претворена у експериментални полигон, а људи из војске и служби који су знали више него што је било дозвољено, нестајали су, један по један.
Да то није само инсинуација и претпоставка, недавно је потврдио и Душан Јањић, који долази из круга људи који су донели петооктобарске промене, рекавши да је режим Бориса Тадића имао преко 14 политичких ликвидација, а да их је врховна тужитељка Загорка Доловац само паковала у фиоке.
Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић били су, врло вероватно, случајне жртве тог система. Смрт гардиста није била трагедија двојице младих војника, већ симбол једног мрачног система који је убијао сопствене чуваре како би сачувао марионетску власт.
Истрага је заустављена оног тренутка кад је показала да пуцњи нису дошли између војника, већ изнутра система. Настављена је тек 2013. године, када је Уставни суд Србије први пут признао да је држава прекршила право на живот и није спровела делотворну истрагу.
Али тек двадесет једну годину, 9. октобра 2025. године, Европски суд за људска права у Стразбуру прихватио је мировни споразум између породица и Владе Србије. Тим чином држава је званично признала своју одговорност и обавезала се на нову истрагу, под надзором високог тужиоца.
Тај документ, посебно данас, није само правни епилог, већ и пресуда једном мрачном времену…Објављен на годишњицу промена, у часу када Србији опет прети још један преврат, и опасност да се врате исти механизми и исти људи, можда под новим именима,у новом руху, али са старим намерама.