„ВЕЛИКА Русија“ – ето тако звучи мој – а вјерујем и не само мој, први и аутоматски атрибут који и без уплива своје свјесне воље одмах придружујем имену Русије, када помислим на њу. Велика Русија..
Но, откуд та аутоматска реакција? Због чега тако именујем Русију? Је ли ствар у њеној физичкој величини, у њеној површини – а биће да није, јер зашто такву реакцију у мојој подсвијести не изазива рецимо Канада?
И још, због чега упорно инсистирање некадашње „империје у којој сунце никада не залази“ – Британије, да уз свој назив има и придјев „Велика“ код мене изазива мучнину?
У чему је величина једне државе? Једне нације? Једне империје?
У случају Русије, ствар је у ИДЕЈИ. Идеји коју су паметни људи крстили једноставно – БИЈЕЛА ИДЕЈА. А моћ те идеје је била толика да је она попут сунца, привлачила себи и људе и народе за које никада не бисмо помислили да би то било могуће. Поготово не – ако на то гледамо из данашње перспективе, када посматрамо уз колику муку савремена Русија покушава да умири зараћене Јермене и Азере и спријечи да се под самим њеним јужним границама прошири ојачали нео-османистички утицај.
Утемељење једне нације у историји настаје оног тренутка када се поставе и излију њени ДУХОВНИ темељи. То искуство су имали Јермени почетком III вијека по Христу, Грузини и Етиопљани неколико деценија касније, а затим и други хришћански народи који су, закључујући завјет са Испуњеним Завјетом стекли трајност у историји. Међу тим срећним народима који су свој настанак и идентитет везали уз Христа, и своју свијест о сопственом постојању уз идеју о састрадавању уз Њега и сапутништву са њим у ношењу Крста, смо и ми, светосавски Срби.. И таквих народа, теоретски може бити веома много, иако их у пракси има веома мало тако да представљају праву елиту, „со Земљи“ на земаљском шаренилу различитих етницитета.
Међутим, ИМПЕРИЈЕ су нешто друго. Универзалне по својим тенденцијама, међу њима може постојати САМО ЈЕДНА хришћанска империја. А њено настајање у политичкој историји је с једне стране било слично утемељењу појединачних хришћанских нација – то није било уништење старог и оснивање новог, него ОХРИСТОВЉЕЊЕ једне – до тада апсолутно богоборне и паганске империје – Римске, показујући тако, на спектакуларан и драматичан начин, сву моћ Христове науке да трансформише – како човјека као појединца, тако и универзалну заједницу каква је царство или империја – из богоборства у стремљење ка боголикости.
Ту идеју, идеју Хришћанског царства као бране зацарењу Антихриста на Земљи, од Хришћанског римског царства (Византије), примила је у себе Царска Русија.
Да бисмо приближили себи како се то испољавало у животу њених становника, помоћи ће нам и сљедећа прича..
„БИЈЕЛА ИДЕЈА“ – идеја о Русији као о Трећем Риму, као насљедници хришћанског и васељенског, Византијског царства, идеја о Цару као Оцу, и идеја о сложеној држави која представља хармоничан спој између светог и империјалног, између Свете Русије и Империјалне Русије, била је у Царској Русији – што је мало позната чињеница, широко прихваћена и од њених МУСЛИМАНСКИХ поданика. И у овом случају је стварност била у потпуности различита од оног што су нас учили у школама, а што се углавном базирало на оној чувеној и стотину пута прежваканој изјави приписаној Лењину – да је Царска Русија била „тамница народа“.
Напротив, Царска Русија је била империја у којој су природна права муслимана била веома поштована, а они су – не мијењајући своју религију, могли да напредују и до највиших звања, за разлику рецимо од Турског царства у којем је човјек, да би могао и да сања о било каквом напредовању у овом животу, морао да прихвати ислам, а да се одрекне свог правог и оригиналног идентитета, или од Аустро-угарске империје у којој је рецимо Србин, да би напредовао као официр, морао да прихвати католичанство, па би његови потомци кроз коју генерацију постајали – знамо већ шта.. Али, вратимо се Царској Русији.
Не само да су муслимански поданици Руског царства били одани Русији кроз прихватање њене Бијеле идеје, већ се из многобројних примјера међу којима је и овај који ћемо навести, види да су муслимани већином ПРИХВАТАЛИ Царску Русију као СВОЈУ земљу и као оквир у којем могу и желе да живе, а себе посматрали као Русе у државном смислу, муслиманске вјере и различитих етничких коријена. Прихватали су Русију и били јој одани, у многим случајевима и до гроба.
Човјек са приложене слике је ХУСЕИН КАН НАХИЧЕВАНСКИ (1863.-1919.) Он је био потомак старе династије владара Нахичеванског каната – државице која се налазила између територија данашњег Азербејџана и Јерменије. По етничким коријенима је Азер, Азербејџанац. У вријеме његовог дједа, Ихсан кана Нахичеванског, њихов канат је постао дијелом Руске империје. Међутим, Русија је поштовала права муслиманског племства у новим областима које је добила на старање, као и права обичног муслиманског становништва, па је тако било и у овом случају – породица Нахичевански је прихваћена као права племићка породица у Царској Русији, и није морала чак ни да преименује своју традиционалну ханску титулу, у неку западноевропску (гроф, барон) или руску – словенску (кнез, итд). Све то је резултирало тиме да ће представници ове породице, као и већина осталих муслимана у Русији, бити њени одани поданици.
Хусеин кан је још као дјечак био послат на школовање у Петроград, у школе које су резервисане за племићку и царску дјецу, и завршио их је са одличним успјехом. Затим је ступио у коњичку гарду и у њој служио двадесет година, достигавши чин пуковника. Потом је избио Руско-јапански рат (1904.-1905.) у коме је командовао коњичким пуком састављеним од дагестанских добровољаца. Сад, и на овом примјеру се види колико пажње је тадашња Русија обраћала на своје муслиманске поданике – будући да су становници Дагестана већином муслимани, њихов командант је био такође муслиман, и то не из било којег краја, већ из Нахичевана, са угледном традиционалном ханском титулом. Током рата се овај коњички пук нарочито истакао, а Хусеин кан је за то добио чак седам одликовања, а међу њима и Орден Св. Ђорђа, за храбри коњички јуриш којим је спасио једну опкољену и угрожену руску пјешадијску јединицу.
Међутим, Хусеин канов велики успон почиње у годинама након Руско-јапанског рата, када је примљен у Царску пратњу, док је око почетка Првог свјетског рата добио и чин Генерал пуковника и команданта Друге коњичке дивизије. Тамо негдје, прве године Великог рата, за нарочите заслуге у војној и отаџбинској служби, Хусеин кан ће примити још једно одличје Св. Ђорђа, и то из руку лично Цара Николаја Другог, да би му се крајем 1915. године, као човјеку од посебног повјерења код Цара, указала и највећа част – да постане Царев генерал-ађутант, постајући тако први муслиман који је обављао високу и часну дужност Цару најближег официра. Како ће вријеме показати – он ће остати и једини муслиман на овом положају; пошто је Бијела идеја губила подршку међу руским високим и школованим круговима чиме се рушила она хармонија између Свете и Империјалне Русије, тако се урушавала и сама Империја – Империја ће ускоро пропасти.
Тако је у фебруару 1917, избила прва револуција у Русији, названа „Фебруарском“. Цар је под притиском абдицирао а власт је преузела привремена влада. Тај чин раскида Русије са сопственом суштином спровео је велики број високих официра, индустријалаца и одрођене, интелектуално веома образоване али духовно опустошене културне елите тадашњег руског друштва. Дошло је вријеме да Цар Николај и његова породица приме вијенац мучеништва.
И како то обично бива, а опет нас обично и изненади – многобројни руски племићи, богаташи, „интелектуалци“, носиоци највиших звања и почасти, сматрани предратним и предреволуционарним друштвеним кремом, нису били ту да остану уз свог Цара, да спријече његову смрт и смрт његових жене и дјеце, или да барем са њим остану до краја. Неки су међутим и остали одани Цару и Бијелој идеји, Светој Русији. Међу њима је – на изненађење многих, био и Хусеин кан Нахичевански. Он је часно и храбро ОДБИО понуду да служи привременој влади, изашао из Армије – јасно увиђајући да та Армија, лишена своје основне отаџбинске идеје, није више она војска којој је он служио и којој и даље може служити. Једноставно – увидио је да је срушена држава, и да је срушена њена армија. И још – озбиљно је схватао заклетву коју је, позивајући самог Алаха и Пророка као своје свједоке, дао Цару и својој великој отаџбини – Русији.
Но, у преврату није била срушена Света Русија, Русија као идеја, и Хусеин кан јој је остао потпуно вјеран, знајући да једино ако та Света Русија преживи, из ње ће се једног дана поново моћи обновити и њена држава, њена велика Империја. Али, тој Русији се изјава о оданости тада потписивала крвљу.
Сопственом.
И на то се није дуго чекало. Те исте 1917. године, један оклопљени воз је протутњао читавом зараћеном Европом, и дошао до Русије, довозећи Лењина и новац на основу којег ће он у Русији подићи ону другу, бољшевичку револуцију. Почетком новембра исте године по новом календару (односно крајем октобра по старом календару, па се онда тај преврат назива „Октобарском револуцијом“, односно боље је рећи „Октобарском катастрофом“), пучисти су извели свој чувени напад на Зимски дворац у Петрограду. По ономе што су нас учили у школама, тај напад су извели обесправљени радници пролетери. Међутим, чињеница која нам је прећутана је, да су за тај напад били заправо окупљени и наоружани њемачки војни заробљеници који су до тада држани у Русији, и да су им команде биле даване на њемачком језику.. Толико о „народном“ карактеру Октобарске катастрофе..
Надаље знамо – нова „бољшевичка“ власт ће убити Цара и царску породицу, започети страшни и крвави грађански рат у Русији који ће довести до милиона и милиона жртава и докрајчиће стари и вијековима грађени поредак у Русији, онај исти који је створио Русију и учинио је ВЕЛИКОМ. У деценијама које су слиједиле, нова власт ће покушати да пресуди и Идеји Русије, али ће вријеме показати да у томе није успјела, нити је могла да успије, па ће у доба највећег суноврата и пред јасном извијесношћу потпуне пропасти државе, њен тадашњи вођа – Стаљин, увидјети да је без Отаџбинске, суштински – БИЈЕЛЕ идеје НЕМОГУЋЕ спасити се од непријатеља.. Правилно је увидио ствари, и авиони са иконама и другим светињама облијетали су Москву која се у јесен 1941. године припремала за своје „бити или не бити“. И, Света Русија је чула позив обесвећене државе; подигла се и подржала ју је, и СССР је побиједио у том рату..
Али, одлутасмо..
Да се вратимо на причу о нашем јунаку, Хусеин кану.
Одмах након извођења комунистичког преврата у Петрограду, нове власти су ухапсиле Хусеин кана и заточиле га у Петропавловској тврђави. У јануару 1919. године, он је на свиреп начин УБИЈЕН, не одрекавши се до самог краја идеала на којима је поникао, слично као и његов славни имењак, унук самог пророка Мухамеда, Хусеин ибн Али. Прича о Кану Хусеину биће наредних деценија табу тема у Совјетском Савезу, будући да су нове власти свом становништву на све начине покушавале да сервирају причу о старој Русији као о „тамници народа“.
Међутим, примјер Хусеин кана Нахичеванског и небројених других руских муслимана, може бити значајан и за нас јер нам приказује некадашњу Русију као државу, друштво и цивилизацију ХАРМОНИЈЕ у којој су око Идеје били сабрани и могли бити сабрани и хришћани и муслимани, и то није нимало случајно – изгледа да је Русија оног тренутка када је постала насљедницом универзалног Хришћанског царства (срушене Византије), преузела од Византије и ту идеју, јер не заборавимо – док је западна Европа таворила дубоко у муљу дивљаштва, у византијском Цариграду су поред небројених цркава постојале и џамије, а Цариград су против западно-европског варварства у крсташком рату1204. године ЗАЈЕДНО бранили и православци и муслимани. Исто тако, мало је позната чињеница да су године 1453, од налета огромне османске војске Мехмеда Другог, Цариград до смрти бранили опет заједно – и православци и муслимани (Турци и други муслимани, који су у Цариграду живјели и прихватали град и његову Идеју као своје); тада је – да поменемо, у Цариграду било и бранилаца са католичког запада Европе, али је њихов број за разлику од њихове несумњиве храбрости, био нажалост само симболичан.
Није нимало случајно што се за све те детаље посебно на нашим просторима НИЈЕ СМЈЕЛО ЗНАТИ. Од друге половине XIX вијека, од тренутка када су западноевропске силе, а у првом реду Британија и Аустроугарска, постале значајно заинтересоване за наше крајеве, њима је био веома јасан потенцијал Русије као цивилизације и империје, и прије свега и највише од свега као ИДЕЈЕ, као примјер који може да ослободи све крајеве источне и југоисточне Европе од турског јарма, и да их уједини у свој њиховој хетерогености, исто као што је сама Руска империја претходно била ујединила и безбројне мале области, канате и кнежевства у себи. Муслимани и православни, закрвљени у европском дијелу Османске империје, никако нису смјели да сазнају да на истоку Европе постоји велика држава која може у највећој мјери хармонично да их прими и уједини у оквиру идеје, државе и цивилизације – због тога су државни – јавни и тајни апарати западноевропских сила вриједно радили на томе да народе југоисточне Европе на све начине међусобно заваде, да им наметну другачије и што удаљеније, међусобно супротстављене идентитете, да би се прихватљивост уједињујуће и ослобађајуће улоге Русије и њене идеје и цивилизације што више ограничила – прво само на православне, а онда касније – више не ни на све међу православнима.
У наше вријеме можемо да посвједочимо поновни успон Русије, али не само као велике државе која би по својим цивилизацијским карактеристикама била дио Запада, већ управо – Русије којој је Божји промисао додијелио улогу да још једном у историји може да изабере да од државе прерасте у империју, и у цивилизацију. И није нимало случајно што исте западне силе, исти геополитички и цивилизацијски центри, спроводе опет исту политику смртно се ПЛАШЕЋИ тог потенцијала Русије – не њене неизмјерне територије ни природних богатстава, већ њеног, од јединог Хришћанског царства наслијеђеног духовног и цивилизацијског потенцијала – нечег што за већ смртно болесну цивилизацију запада значи смрт, а за нас и за цио свијет значи пут у спас и живот.
У то име поштујмо велике људе, хришћане и муслимане, који су својим животима посвједочили Бијелу идеју, а међу њима и Хусеин-кана Нахичеванског.
Али, да ли ће Русија успјети да прерасте у империју и цивилизацију? То само зависи од тога да ли ће се вратити својој органској идеји – БИЈЕЛОЈ идеји. Идеји ХРИШЋАНСКОГ царства у коме у хармонији живе сви његови становници, са јасним улогама, хијерархијом и чврстим поретком.
Путинова Русија то (још увијек) није. Међутим, огромна Путинова заслуга је што је УЧИНИО МОГУЋИМ да Русија крене овим путем. Да уопште може да размишља о том путу као о опцији.. Врата која су јој била – како се чинило – заувијек затворена, сада стоје пред њом, и она их може отворити и крочити на пут који од њих почиње.
Свим срцем се томе надам. И чекам поново ВЕЛИКУ Русију.
Ромен Лоуис
