Подсетише ме Танкосав и Шуковић млађи на ..Војводу“ и упркос шалама где Шешеља користим често, морам да кажем и да је Шешељ најбољи производ српске службе икада. Никада га нисам гласао. Јер он никада није ни мислио да победи. Није желео. Није ни био стварни кандидат. Настао у време када је жито требало одвајати од кукоља, односно изоловати српски концентрат од разводњене југословенске мешавине јер је растурање Југославије почело још онога дана када је друг Тиииита исцртао границе садашњих независних држава по Југославији коју су Срби платили небројеним жртвама, бранећи је од најезде фашизма.
Свесни пожртвованог залагања западних сила да се српска одбрана ослаби и уруши, свесни како функционишу полуге моћи, а опет свесни наивности раје која мамце гута отприлике као сом, халапљиво и непромишљено, није вредело ишта народу објашњавати, већ је требало и коначно оформити лажног опонента актуелној власти, односно Милошевићу. И док је Милошевић држао на окупу умеренији део популације, Шешељ је владао екстремнијим делом, а народ је био на истој страни и не схватајући. На српској страни. И регуларна ЈНА и опозициони добровољци борили су се под истим ратним стегом. У борби против света, сами, извукли су више него што би било ко други. Републику Српску, Косово у нашим границама, излаз на море, Војводину, војску, наоружање, независност… Можда је могло и више, али је исто тако могло да будемо као и све остале земље које су напале исте те силе, а које сада физички не постоје, осим на карти.
Након неуспеле кампање, западне силе крећу још жешће и баснословним сумама финансирају разне визиЈонаре Ђинђиће, Телеталабусе, Ђелиће и Динкиће и после више деценија прикривеног, а након готово читаве једне деценије отворене борбе против Срба, Србија сама и измучена борбама коначно доживљава пораз петог октобра 2000. То је уједно и најкатастрофалнији и најсрамотнији пораз Србије икада. Најкатастрофалнији јер смо по први пут у историји капитулирали потпуно, а најсрамотнији јер није било у борби, него смо се продали за шарену лажу, без метка. Остајемо без свега што нам нису успели отети ратом.
Након пораза на домаћем терену, Милошевић и Шешељ одлазе у Хаг на реванш, где је планирано да се на Србију лупи печат срамоте, геноцида, пораза и да се са Србијом заврши једном заувек. Одатле њих двојица, готово са племићке висине, буквално исмевајући Трибунал, без респекта и показујући аристократску српску надмоћ и инат, до ногу туку читаве процесе уперене најпре против Србије, дакле бране сваку од нас будала понаособ и долази дотле да Србију одбране од срамотних оптужби, а уједно доводе дотле да су стране силе принуђене да осуде поједине људе које су сами финансирали!
Први је, Милошевић, ту одбрану платио својим животом, а други-Шешељ, са 12 година свог живота. Њихове жртве у одбрани српског образа на светској позорници су велике и свако од нас, ма шта о њима мислио, за то има да им буде захвалан. Јер да нас је бранио неки визиЈонар, сада бисмо ми били геноцидни. И неупитно је да ће време које долази тек показати да се Милошевић у историју уписао доста сјајнијим словима него што му садашњост приписује јер се историја чита касније, а да ће Шешељ постати обавезан пример сваке обавештајне структуре.
Аутор: Петровић Никола Петровић