Адвокат Иван Нинић последњих дана у јавности наступа као жртва медијске хајке због клипа који кружи друштвеним мрежама, али суштина је да он ни у једном тренутку није демантовао оно што је у том клипу изречено, односно порекао сарадњу са шиптарским службама, већ је пажњу пребацио на наводну угроженост сопствене безбедности.
Уместо да се ухвати у коштац са конкретним оптужбама које се односе на његове везе са именима која се помињу у клипу, извесни Садик и Јашари, на његов састанак у Турској и на новац који је тада примио, Нинић је изабрао да од себе направи мету, упореди се са Оливером Ивановићем и да тако створи утисак да је жртва прогона.
Kлипова овакве врсте на мрежама има на стотине и нико никоме због њих не црта мету на челу, осим онога ко осећа да је у њима погођен у саму суштину. То што је Нинић урадио јесте класичан маневар преусмеравања пажње, у којем напад постаје најбоља одбрана, а суштинске оптужбе остају нетакнуте и на њих не даје никакве одговоре.
Сетимо се да није први пут да се Нинић сврстава на страну која ради у корист шиптарских институција. Још у време догађаја у Бањској, у септембру 2023. године, он је безрезервно прихватио наратив о легитимитету такозване косовске полиције и наметао тезу да је Србија крива за сукоб, иако је свима било јасно да је та терористичка формација на север ушла супротно Резолуцији 1244 и мимо било какве контроле KФОР-а и УНМИK-а. Док Србија, позивајући се на међународно право, инсистира да су шиптарске институције нелегалне и непризнате, Нинић је иступао као да су оне једини законити органи.
Тако су и тројица Срба који су том приликом у Бањској страдали у самоодбрани, нападнути од шиптарских терориста, у његовим изјавама изгубили статус жртава и претворени у терористе, што говори не само о његовом политичком и професионалном опредељењу, него и о карактеру његовог јавног деловања.
Kада се све то повеже са садржајем клипа који помиње његове контакте са албанским структурама, састанке и финансијске аранжмане, јасно је да овде није реч о обичном адвокатском послу, већ о јасној повезаности са шиптарским службама. Kада томе додамо његове наступе на медијима као што су Н1 и Нова С, који годинама функционишу као мегафони прозападних интереса и пропагандни канали за дестабилизацију Србије, добијамо слику човека који свој јавни рад гради на дискредитацији сопственог народа и на легитимисању терористичких шиптарских институција у Приштини.
Посебно је упадљиво његово константно враћање Милана Радоичића у фокус јавности, оптужујући га да му управо он црта мету на челу, иако је ситуација обрнута. Док Приштина гради оптужнице које треба да докажу како су Срби организовани терористи, Нинић то у јавном простору подупире, упорно га таргетирајући као кривца и повезујући га са убиством Оливера Ивановића, иако је добро познато да је тај злочин извршен од стране шиптарских структура по налогу страних, пре свега немачких служби.
Тако долазимо до парадокса. Док Србија не признаје такозвану косовску полицију, косовске судове и косовско правосуђе, и док инсистира да је Резолуција 1244 једини важећи правни оквир, Нинић у јавности наступа као најгласнији заступник шиптарских интереса. Он у медијима гради слику Србије као проблематичне стране, Србе на северу представља као фактор нестабилности, а параинституције у Приштини као легитимне.
И најзад уместо да одговори на оптужбе о сарадњи са Садиком и Јашаријем, о састанку у Турској и о примљеним парама, он се крије иза кривичних пријава и приче о прогону. Самим тим, уместо да затвори тему, сам је отворио нови простор за сумњу, јер ако би све то било измишљотина, демант би био једноставан, а не одговор у виду скретања пажње и прављења личне драме.