Председништво Демократске партије социјалиста (ДПС), које је само формално још увек највиши ниво организације управљања странком, заправо представља доказ да председник Црне Горе Мило Ђукановић, ДПС доживљава као фамилијарно приватну политичку мануфактуру, односно као “играчку“ за добијање избора у Црној Гори, који служе једино као јавна потврда његове „несмењивости“, односно својинско право Ђукановића над Црном Гором и свима и свему у њој.
Састав новог председништва ДПС-а, илуструје да Мило није само формални и стварни предлагач овог тела, већ наводи на закључак о томе колико његов персонални састав заправо подсећа на профил интересно профитерског удружења, чији је једини задатак да служи “свемоћном господару“ и демонстрира његову моћ. Више од 4/5 тзв. “новог председништва“ већ деценијама обавља један и само један политички посао, а то је како одржати и увећати моћ њиховог јединог “шефа“ важнијег од читаве партије, бирача и грађана ЦГ, тако да је служење њему постало њихов ритуал свакодневног доказивања лојалности и лични опис њихове политичке биографије. Дакле, ко су ти људи у “новом председништву“ ДПС-а?
Душко Марковић, вишедеценијски лични чувар Агенције за националну безбедност Црне Горе, “црна кутија“ разних приватних и фамилијарних послова Милове породице, “потенцијални чувар тајни“ разних неразјашњених нестајања и убистава људи које је јавност везивала за забрањени промет цигаретама, организатора многих информативних пресретања опозиционих разговора доступних само “шефу“. Милутин Симовић, Милов школски друг из Никшића из исте клупе или разреда, одан по месту порекла и генерацијске привилегије да се школовао са “оцем новоцрногорства или милогорства“. Брано Гвозденовић, по ко зна који пут политички директор задужен за урбанистичко-техничке послове Милових пословних партнера, лично присутан у сваком његовом лично заинтересованом послу, од подгоричког „Алумијума“ и Олега Дерипарске, до „Јадранског сајма“ и Душка Кнежевића, где Гвозденовић одувек за себе зна добити и неки делић награде за пословну лојалност и приврженост „Првоме“. Милан Роћен, чувар “руских тајни“ специјалиста за посебне задатке по налогу „господара“, од “стварања Вијести“ до источних бркова западне обријаности, увек на задатку интриге и преносиоца лоше климе против сваког ко се и мало више приближи “његовом шефу“.
Пеђа Бошковић, маргинални фаворит Мила Ђукановића, преносилац информација, статистичко образовање у скупљању свега и неограничена понизност учинила га је господаревим НАТО министром у одбрани “дукљанске Црне Горе“. Петар Ивановић, лични администратор и упослени за решавање пословних дилема и отворених питања Ђукановића, од периода Веска Вукотића, који га је и увео на “двор“, до Женевских веза и старања о многим приватно пословним питањима скривеним од јавности. Мелвудин Нухоџић, стари партијски друг и зависник од Милове моћи, његов “муслиман“ у области бошњачко мултиетничке феномологије Црне Горе, Милов лични грађански активиста у националном исламизираном дворишту Црне Горе. Никола Ракочевић, син Миловог кума који је познат по томе што је био председник Управног одобра неке од фирми из Атлас групације против кога Ђукановић води рат због истина које је Душко Кнежевић објавио. Александар Журић је кум Зорана Лазовића, друге струје из ранијег АНБ-а, оног супростављеној мојковачкој групи на челу са Душком Марковићем, који би могао бити представник “Гранда“ и Зорана Лазовића у председништву под личном и непосредном контролом Мила Ђукановића. Иван Вуковић, синовац вечног Мишка Вукотића, пуног захвалног страхопоштовања према господару због своје “метузалемске“ каријере, породично наслеђе дукљанизације у “новом председништву ДПС-а“.
Два, три преостала члана изабрана у председништво заслужују мању пажњу, али сигурно и очекивано већу лојалност према “шефу“ који их се сетио и довео до самог “врха“. Тако само у делићу изгледа новоиизабрани орган приватне канцеларије моћи Мила Ђукановића који ће се формално представљати као орган политичке партије и све изнемоћалог ДПС-а.