Ових дана је у неким српским медијима интензивирана црна пропаганда против Русије. По правилу то су средства масовног информисања блиска властима. Преко њих НАТО лобисти помахнитало одапињу отровне стреле у смеру Руске Федерације или макар то чине они међу њима који на неки начин раде и за наше владајуће структуре. Москву оптужују да стоји иза актуелних грађанских и опозиционих протеста, односно, ако у њих и није директно умешана, да је инспиратор деловања, како се каже, агресивног понашања „десничарских проруских снага“.
Они који воде кампању против Русије, њене мотиве за удар на официјелни Београд објашњавају намером Кремља да делегитимише „покушаје Србије да под окриљем Запада постигне компромис о новом статусу Косова“. Надам се да нису у праву. Не у вези са Русијом, јер ту добро знам да се ради о лажима. Нема око тога ни трунке сумње. Москва ни на који начин није укључена у организовање протеста у Србији. Супротно су празне приче без икаквих доказа. Осим ако НАТО лобисти не желе да убеде српску јавност да су Руси већи Срби од оних на власти код нас, односно да делују против њих јер мисле да воде Србију ка предаји. У том случају они који раде за официјелни Београд баш њега најгрубље оптужују, о чему би требало да размисле они који их данас медијски форсирају.
ЗАПАД НЕ НУДИ НИШТА
Ствар је у томе што нам Запад не нуди никакав компромис око Косова. У игри су, условно речено, две варијанте капитулација Србије. Прва би подразумевала размену територија између Приштине и Београда. Испало би да двоструко дајемо своје. Као нешто бисмо добили, али то би било мизерно и скупо плаћено. Друга опција није ништа боља. Не бисмо признали Косово али би оно остало у садашњим међама. Са Приштином би нормализовали односе по Ишингеровом моделу, што значи да би Косово у сваком погледу третирали као државу. После неког времена дошло би на ред и признање „целовитог“ Косова.
Колико знам, а нисам баш необавештен, нико нам са Запада не нуди било шта више и боље од наведеног. Од Србије, ради имагинарне, како нам обично кажу „ЕУ перспективе“, траже да се на овај или онај начин одрекне Косова. И да ли је то „компромис под окриљем Запада“? Питам само реторички јер сви добро знамо да је одговор – не! Као што је јасно да они који сада у Србији нападају Русију заправо раде не толико против ње колико против наше земље. Циљ им је да догурају Србију до понора косовске капитулације и да онда она, одвојена од руске гране за коју се држи, у њега покорно упадне.
О томе би садашња власт која им даје толико простора за деловање против Русије – и посредно Србије – у медијима које контролише морала озбиљно да размисли. Екстремни прозападни гласноговорници од ње су пре свега унајмљени – или ми се бар тако чини – како би амортизовали део бирачког тела које је анационално, па некада и антинационално оријентисано. Оно није велико али је врло гласно и борбено. Стога, ради се на његовом збуњивању и ућуткивању. Уз то, ангажовани НАТО лобисти имају још једну функцију, а то је да се посредством њих Западу пошаље порука да иако Србија има партнерске односе са Русијом, наш јавни простор није затворен и за заступнике другачијих геополитичких усмерења.
ХИТНО РЕАГОВАТИ
Маркетиншки је и то опортуно и разумљиво. Међутим, после тога је стављена тачка на национални прагматизам. Ту наступа зона деструкције националних интереса у њу сада улазимо. Напросто, ствар је у томе што много више Русија треба нама него ми њој. Она је наш ослонац за одбрану Косова и Републике Српске. Гурањем Москве од себе не бисмо наудили њој, већ себи. А ако неко то ради да би добио одрешене руке за косовску капитулацију, тај гази Србију и српски народ. Не примарно Русију. Отуда, надам се да садашња власт нема директно везе (посредно свакако има) са блаћењем Русије које је сада у току. Није то више питање односа са Москвом, што је такође само по себи битно, већ става према себи и свом народу, што је још много горе ако је у мрачним тоновима!
Зато се искрено надам – а како се каже нада умире последња – да се ради само о томе да су се НАТО лобисти које је власт унајмила отргли контроли. Они, вероватно, раде како за нове послодавце, тако и оне старе, па настоје да једним ударцем убију две муве. Да протесте протумаче у интересу овдашњих власти као да су искључиво споља изазвани и сведени на рушилачку компоненту (иза које се узгред речено не зна ко стоји), док евроатлантским моћницима обављају посао тиме што у медијском простору који им дат за реализовање првог задатка нападају Русију и кваре руско-српске везе.
За официјелни Београд је то проблем – ако то не схвата време је да схвати – јер се ствара утисак да он директно стоји иза кампање против Русије. Он би морао хитно да реагује и прекине антируско и антисрпско дезинформативно хулиганство чији смо сведоци у низу писаних медија, али и ТВ станица са националним фреквенцијама. Ако то не учини, онда се озбиљно поставља питање да ли НАТО лобисти злоупотребљавају целу ситуацију или се пак стварно ради о трасирању пута за косовску капитулацију!
Драгомир Анђелковић
Текст је изворно објављен у дневнику Политика у суботу 11. јула 2020.
