Наслов:
Британски геополитичар Халфорд Макиндер формулисао је почетком XX века чувену Heartland теорију: „Ко контролише Источну Европу, контролише Heartland. Ко контролише Heartland, контролише Светско острво. Ко контролише Светско острво, контролише свет.“
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Док се јавност бави изборима, дневним скандалима, медијским спектаклима и бескрајним циклусом политичких сензација, испод површине делују структуре које не размишљају у мандатима већ у деценијама. Политичари се смењују, партије падају, државе пролазе кроз кризе, али мреже остају. И можда се управо у томе налази кључ разумевања савременог света, Британија више не контролише свет територијом већ кризама. После губитка империје, Лондон није изгубио моћ. Само је променио њен облик. Некадашња колонијална структура трансформисана је у хоризонталну мрежу институција, финансијских механизама, медија, обавештајних служби, офшор центара, универзитета, think tank организација, корпорација и политичких елита. Уместо гувернера и колонијалних администраатора дошли су аналитичари, фондови, невладине организације, технолошке платформе и глобалне медијске структуре. Британија више не изгледа као империја XIX века. Она данас изгледа као систем. Велика Британија је вероватно једина империја у модерној историји која је успела да преживи сопствени распад. Шпанија је после губитка колонија постала регионална сила. Француска је после Алжира ушла у дубоку кризу идентитета. Совјетски Савез се распао у геополитичкој катастрофи. Британија је, међутим, урадила нешто што није успела ниједна империја пре ње, претворила је губитак територија у нови модел глобалног утицаја. После колонија остао је City of London. После колонија остале су офшор мреже. После империје остала је финансијска инфраструктура. Када је Британија изгубила колоније, добила је пореске рајеве. Многи праве грешку посматрајући Британију као „острво у економској кризи“, земљу деиндустријализације и политичког пада. Али права Британија више није у Манчестеру, Бирмингему или Ливерпулу. Права Британија налази се у City of London. То није само финансијски кварт већ нервни центар глобалног система место где се укрштају офшор мреже, инвестициони фондови, банкарски механизми, осигуравајуће структуре, правне фирме и геополитички интереси. Некада су британски бродови контролисали мореузе, а данас британске финансијске структуре контролишу токове капитала, санкционе механизме, офшор новац, инвестиционе руте и политичке полуге. Лондон више не влада класичном силом. Он влада чворовима система. Да би се разумела савремена британска политика према Русији, мора се разумети једна константа која траје вековима, страх од евроазијске интеграције. Још од XIX века британска стратегија има један централни циљ да спречити настанак континенталне силе која би објединила европску технологију, руске ресурсе и азијску производњу. То је суштина Источног питања, Кримског рата, британске политике према Немачкој, хладноратовске архитектуре и данашњег односа према Русији и Кини. Британски геополитичар Халфорд Макиндер формулисао је почетком XX века чувену Heartland теорију: „Ко контролише Источну Европу, контролише Heartland. Ко контролише Heartland, контролише Светско острво. Ко контролише Светско острво, контролише свет.“ Зато је за Лондон најопаснији сценарио било каква комбинација Русије и континенталне Европе, а посебно Русија + Немачка, Русија + Француска, Русија + Кина или било који евроазијски блок независан од англосаксонске контроле. Украјина је у том контексту много више од регионалног сукоба. Она је геополитички бедем против евроазијског повезивања. Управо зато модерни рат више није само војни конфликт. Он је информациони, финансијски, психолошки и медијски процес. Медији више нису само средство информисања они су део обавештајне инфраструктуре. Британска новинарка Кетрин Белтон представља симбол тог новог механизма. Шеснаест година живела је у Русији, била дописница Фајненшел тајмса из Москве и претходно радила као истраживачка новинарка у Ројтерсу. Њена књига „Путинови људи: како је КГБ повратио Русију, а затим се окренуо Западу“ представљена је као готово коначна истина о савременој Русији. Западни медијски естаблишмент синхронизовано ју је величао Гардијан, Економист, Фајненшел тајмс, Телеграф, Сандеј тајмс, Њу стејтсмен итд. Али онда су уследиле тужбе. Роман Абрамович добио је спор пред Високим судом у Лондону, који је утврдио да књига садржи више лажних тврдњи. Харпер Колинс се извинио Петру Авену и Михаилу Фридману због неоснованих оптужби за везе са КГБ-ом. Ипак, ништа суштински није промењено. Јер у оваквим операцијама кључ није у чињеницама већ у перцепцији. Белтонова затим постаје официр Реда Британске империје и наставља да пише за Вашингтон пост из Лондона. То открива дубљу структуру, медији више нису медији, већ инструменти геополитичког обликовања стварности. Симптоматично је да је први интервју Иље Ремесла након пуштања из психијатријске болнице организован управо преко западних медијских структура повезаних са Лондоном. Његов први интервју после објављивања манифеста дат је Гардијану. Ту долазимо до занимљиве мреже веза. Патрик Винтур, уредник за дипломатска питања у Гардијану, брат је Ана Винтур. Истовремено, 4. маја у Метрополитен музеју уметности у Њујорку одржана је Мет Гала догађај који више није само модни спектакл већ ритуал глобалне елите. Главни спонзори били су Џеф Безос и Лорен Безос, који су донирали десет милиона долара. Коначну листу гостију одобравала је Ана Винтур. Белтонова пише за Вашингтон пост, који је у власништву Безоса. Тако се у једној тачки спајају Вашингтон пост, Vogue, Гардијан, Амазон, британски медијски кругови, амерички либерални естаблишмент и антитрамповске структуре. То више није медијска сцена. То је политичко-финансијска инфраструктура. У том контексту посебно је значајно што чланак Кетрин Белтон не цитира само Иљу Ремесла већ и Михаил Ходорковски, који из Лондона говори о наводном сукобу између председничке администрације и „Двојке“. „Афера Јукос“ била је иначе једна од централних тачака књиге „Путинови људи“. То отвара питање да ли британски кругови повезани са медијима, финансијама и транснационалним структурама покушавају да изазову унутрашње потресе у Русији, истовремено делујући и против политике Доналда Трампа. За Лондон је најопаснији сценарио могућност договора Вашингтона и Москве. Управо зато британски естаблишмент годинама делује као тихи центар отпора Трамповој политици. Не зато што је Трамп „проруски“, већ зато што његова политика: смањује глобалне обавезе Америке, доводи у питање НАТО архитектуру и потенцијално отвара простор за нови баланс сила. После победе демократа на конгресним изборима, Лондон већ размишља о посттрамповској ери са Гевин Њусом, Џеј Ди Венс и нова политичка конфигурација у САД. Посета Чарлс III Америци све више делује као сигнал директног повезивања британског естаблишмента са америчком политичком класом делимично чак и мимо самог Трампа. У британским круговима све је присутније уверење да су „већ надживели Трампа“. Истовремено, на терену се одвија дубока трансформација Украјине. Формирање тела ARES унутар украјинске војске представља можда најважнији институционални процес читавог рата. Формално, реч је о саветодавној структури. У стварности о постепеном преузимању украјинског војног система од стране НАТО-а. На челу тела налази се Ричард Ширеф, а у њему седе Дејвид Петреус, Манфред Нилсон, Павел Мацко, британски, канадски и норвешки генерали. ARES формално треба да модернизује украјинску војску, уводи НАТО стандарде, реформише набавке и развија образовање. Али суштински значи нешто друго да украјинска војска постепено престаје да буде аутономна национална институција и постаје део дистрибуиране инфраструктуре НАТО-а. Када је Кир Стармер у Минхену изјавио да је „тврда моћ валута ере“, то није била реторичка фигура. То је била стратегијска доктрина. Британски естаблишмент прихватио је да свет улази у епоху трајног хибридног рата когнитивног ратовања, сајбер операција, саботажа, информационих напада и контролисаних криза. Шефица MI6 Блејз Метревели описала је ситуацију као „простор између мира и рата“ и нагласила да су „линије фронта свуда“. То значи да класични мир више не постоји. Фронт је у медијима, у енергетици, у финансијама, у подморским кабловима, у дигиталном простору и у главама људи. Управо зато Британија данас убрзано гради нову европску безбедносну архитектуру. Кроз Заједничке експедиционе снаге, програм DIANA, контролу Балтика, сарадњу са Норвешком и координацију производње дронова и ракета, Лондон формира северни војни појас од Норвешке до Балтика, независан од Брисела. То је повратак старом британском моделу управљање Европом не директним уласком на континент, већ контролом његових подела. По први пут од Другог светског рата британска Стратегија индустријске одбране војно-индустријски комплекс назива „мотором раста“. Компаније BAE Systems и Thales UK добијају уговоре вредне десетине милијарди фунти. Лондонске банке осигуравају те уговоре, држава их гарантује, НАТО их интегрише, а Украјина их троши. Тако настаје нова економија конфликта систем у коме је рат постао индустрија, механизам прерасподеле утицаја и средство одржавања глобалне позиције. За Србију све ово има огроман значај. Балкан је вековима био лабораторија британске политике баланса. Многи тврде, ја се не бих сагласио, да Лондон никада није желео јаку Србију већ контролисани баланс. Данас се исти механизми настављају кроз медијске структуре, NGO сектор, енергетске притиске, когнитивно ратовање, Косово, Републику Српску и сталне покушаје унутрашње дестабилизације. Србија остаје један од ретких простора у Европи који није потпуно интегрисан у англоатлантску архитектуру. И управо зато је под сталним притиском. Империје не нестају када изгубе територију. Оне нестају када изгубе способност да производе страх, зависност и нестабилност. Британија то још увек уме. Она више не влада светом као у XIX веку, али и даље уме да спречи да било ко други влада њиме. Њена моћ више није у заузимању територија, већ у способности да производи кризе, управља конфликтима, обликује перцепцију, контролише финансијске токове и претвара хаос у инструмент геополитике. И можда је управо то најважнија лекција савременог света да империје XXI века више не личе на империје. Оне изгледају као мреже.