Шта још треба да се деси па да власт у Србији почне да повлачи конкретне потезе против малигног утицаја који у Србији има режим Мила Ђукановића?! Данашња Црна Гора је признала тзв. Републику Косово и са том квази државом успоставила најтешње могуће односе чиме је пљунула у лице Србији, али и сопственој историји и традицији.
Данашња Црна Гора је у Србију извезла све своје криминалце и тежиште њихових обрачуна пребацила у Београд, а уједно та њихова мафија која делује под званичним окриљем државе Црне Горе у нашој земљи годишње пере стотине милиона евра добијених у најгнуснијим криминалним пословима. Данашња Црна Гора води отворену антисрпску политику и врши најстрашнију дискриминацију и асимилацију Срба.
Данашња Црна Гора је у судском процесу о тзв. „државном удару“ осудила политичке лидере Срба, Андрију Мандића и Милана Кнежевића, као и бројне друге Србе од којих су неки и држављани Србије, а том срамном пресудом су индиректно осудили и саму државу Србију.
Са друге стране, Србија се не усуђује да буде матична држава српског народа јер то са собом вуче и озбиљну одговорност и потребу да се на бачену рукавицу у лице одговори истом мером. Јер како се данас осећају Срби у Црној Гори када виде да су им политички лидери осуђени на по пет година затвора и то за потпуно измишљени случај док са друге стране њихова матична држава Србија помаже режиму Мила Ђукановића и чува од затвора осуђеника Светозара Маровића.
Поставља се питање чиме је то Србију задужио Маровић па може да се слободно шетка Београдом уместо да буде у затвору у Спужу?! Верујем да је свима јасно да Милу треба осуђени Свето, али не и Свето у затвору и отуда је јасно да је тај криминалац у Београду по прећутном договору две власти.
Такође, делује потпуно невероватно да је Бранка Милић са своје шездесет и четири године толико опасна па је осуђена на три године затвора под оптужбом да је практично била део терористичке организације, док са друге стране припадници црногорских мафијашких кланова несметано дилују кокаин по Србији и при томе убијају конкуренцију у бруталним сачекушама и за та дела или не одговарају уопште или добијају неке смешне казне. Биће дакле да су сви „шкаљарци“ и „кавчани“ мале бебе спрам те „опасне“ Бранке Милић.
Бићу врло конкретан. Србија се налази заробљена у пипцима црногорске хоботнице и док год не сасечемо то малигно зло од наше државности неће бити ништа. Велики број припадника наше полиције и безбедносних служби су директно део те хоботнице. Од стотине милиона евра које црногорска мафија годишње опере у Србији добар део заврши и у џеповима наших „бизнисмена“ и политичара како власти тако и опозиције.
Наравно, нађе се нешто новца и за подмазивање медија како они не би дизали прашину и како не би својим рефлекторима осветљавали све те контроверзне политичке и финасијске послове које режим Мила Ђукановића има у Србији. Стање какво сада имамо прети да се заврши тако што ће нас седам милиона на крају бити асимиловано од пар хиљада чланова те црногорске мафијашке дружине.
Шта предузети?! Врло једноставно, кренути у радикални обрачун са црногорском мафијом која делује у Србији и са свим њиховим помагачима. За почетак, урадити оно што је својевремено урадио Зоран Ђинђић када је планирао да крене у обрачун са криминалом. Најурити Владимира Бебу Поповића из свих политичких и безбедносних кругова и комбинација! Ово је битно колико оперативно, толико и симболички јер то што је тај човек урадио када је заједно са помагачима из наше службе помогао режиму у Подгорици да исфабрикује „државни удар“ се зове никако другачије него издаја.
После склањања Бебе, направити велико чишћење полиције, Безбедносно информативе агенције, тужилаштава и судова по Србији. Јавност у нашој земљи ће се запрепастити када буде сазнала колико у тим структурама има Милових верних помагача.
Верујте, ту је ситуација као када певач Ацо Пејовић бива „наш“ све док не добије понуду да пева за дан прославе независности Црне Горе када одмах постаје њихов. А верујте ми да је много Пејовићевих суграђана са сличним склностима.
Црна Гора је у прошлости била српска држава, а да би то опет била у будућности мора се применити мудрост коју нам је велики Његош оставио у Горском вијенцу. Није то лако прихватити, али друге нам нема.
Мирослав Паровић за Недељник Афера
