Шта се тачно догодило на крају студентског скупа „У знању је моћ“ испред затворених врата Храма Светог Саве? Хронологија је једноставна: анонимни студент позвао је тог дана дежурног свештеника Мирослава Васића и затражио да протестанти буду примљени у Храм како би исекли славски колач. Свештеник им је одговорио да су, „као и прошле године“, добродошли, али да морају да дођу до 17 часова, и да је „за цркву од 18 часова почиње други празник“. Студент је рекао да ће се јавити након договора „са друговима“ и потом се није јавио.
Негде после 20 часова, студентска поворка на чијем су се челу, сад већ традиционално, вијориле заставе са иконама, пристигла је на плато испред Храма. Kако је црква била затворена, а вечерња служба другог празника већ завршена, студенти су одлучили да сами ломе колач – Светом Сави. Уследила је прилично бизарно-пародична сцена: испрекидано певање једва једне трећине тропара Светом Сави, затим окретање и сечење славског колача у зимским рукавицама.
То је оно што се конкретно десило. Но све ово није довољно да се одговори на много важније питање – зашто се све то тако десило и у којем циљу? Јер готово исте секунде по завршетку овог необичног студентског ритуала, почели су снажни и синхронизовани напади на Српску Православну Цркву и њене поглаваре, а пре свега на Његову Светост Патријарха српског Порфирија.
Највећа предност и највећа мана ових протеста јесте њихова идеолошка какофонија – спремност учесника да направе пакт са (дојучерашњим) ђаволом у циљу заједничке борбе против оних који су препознати као „врховно зло“. Аутошовинистички, или барем другосрбијански део протестаната, искористио је и ову прилику да нападне – не само СПЦ – већ и светитеља Саву, било као „каријеристу“, било као некаквог мрачњака коме се супротставља личност „правог“ (што ће рећи – по мери модерног Запада) просветитеља Доситеја Обрадовића.
Но друга страна овог пакта, православна и патриотска страна, која уједно представља и праву снагу ових протеста и даје им морални предзнак и масовност, чини праву опасност. Она је та која претендује на народни легитимитет протеста и замагљује оне чињенице које би довеле у питање његов истински патриотски карактер.
То је било много теже приметити током прошлогодишњег Савиндана на блокади Аутокоманде, где је хор достојанствено извео Химну Светом Сави, а где је, на само пар метара одатле, професор Јово Бакић са бине дословно урлао пароле у којима је Патријарха називао „Профитијем“ и слао га „са Хуљом на Свету Гору“.
У тадашњим интерпретацијама тог догађаја могле су се чути и оне опрезне – да свако у овим протестима бира на шта ће да се фокусира и шта ће да игнорише: некима ће бити пресудно певање химне и то ће им бити довољно да покрет окарактеришу као искрено патриотски, а неки ће се ипак осетили нелагодно и могуће разочарано Бакићевим говором. Но такве интерпретације превиђају кључни моменат: да је химна управо послужила као својеврсни алиби професоровог говора. Kоначно, сами студенти, у том периоду прилично чести са својим „ограђивањима“, ни у једном моменту га нису осудили нити критиковали.
Но годину дана касније, чини се да је ова последња епизода свеприсутног кокетирања студентског покрета са православљем коначно оголила процес на који се спорадично (али не довољно) месецима уназад упозоравало. Наиме, један од вероватних циљева, и сасвим сигурно јасних последица студентске буне јесте напад на СПЦ и урушавање њеног угледа и важности у друштву.
За почетак, све изгледа сасвим прорачунато и припремљено. Тенденциозно звање оца Мирослава била је припрема да се каже „да су се студенти најавили“, а да их је црква упркос том позиву одбила. Ако је „знање моћ“, православни студенти којима је толико било важно да исеку колач би ваљда први морали да знају у које време се у цркви то чини и како функционишу јутарње и вечерње службе.
Долазак протестаната након 20 часова представља намерно оглушивање о јасна и вековна правила цркве, управо како би могло да се потом дословно спинује да је црква „поново затворила врата нашој младости“. А обезвређивање СПЦ представља једно од кључних места које може пресудити да ли ће протести у коначници успети или не.
У првом кораку, како би се придобила масовност у земљи попут Србије где религијска припадност има велики значај, важно је представити протест (и) као православни. У другом кораку, будући да нису добили онакву подршку цркве какву су очекивали, религијски занос има да буде замењен нечим сличним, по претпоставци једнако моћним.
Наиме, од самог почетка ритуалом ћутања од 15 минута, може се пратити јасан псеудо-религијски ток ове буне. Погинули људи проглашени су „мученицима“, студенти проглашени су „живим свецима“, ћутање по раскрсницама, свеће и маршеви новим „ритуалима и ходочашћем,“, „биће како пленум каже“ новим „заповестима“, а правна држава и поштовање институција новим „спасењем“.
То се најбоље може видети у једном од припремних студентских снимака за најаву Видовданског протеста, у којем су препевали Мадонину песму Лике а праyер (о иронији потпуног неразумевања контекста и циља те песме се може написати цео текст), али тако да је певају у првом лицу множине. Чујеш наш глас, као уздах анђела, (…), када изговориш наше име, звучи као молитва, желимо да те поведемо. Баш као молитва. Повешћемо те…
Чини се као да је у питању један процес само-обожења, где се у једном таквом заносу студенти само-проглашавању анђелима, свецима, а имплицитно чак и самим Богом. Они воде, не води Христ. Не води чак ни Свети Сава, учитељ пута, а барем су тај део тропара успели да отпевају. Они одлучују када и под којим условима ће црква да их прими. Они су се најавили. Они су сами секли колач.
Наравно, врло је вероватно да већина и студената и протестаната свега овога уопште није свесна. Идеологија је најјача тамо где мислимо да смо аутентични, да наша осећања и уверења долазе из дубине наше душе. Но идеологија је управо ту и најопаснија – и као што видимо, може довести до тога да се део иначе верујућих људи оглуши о саму природу и суштину цркве, и да на дан Светог Саве, помиритеља, буде искоришћена за продубљивање подела и отварање још једног фронта у борби против СПЦ.
Тако се нормализује нешто што је некада било резервисано само за маргиналну мањину верника: да свако коме падне на памет може да, уз прећутни благослов светог студента, каже да Патријарх Порфирије „није достојан“. Иако древна Антиохијска патријаршија у разрушеној Сирији каже да јесте. Иако Московска патријаршија чија је држава у рату каже да јесте. Иако Јерусалимска патријаршија, у тренутку док брани неке од најважнијих православних светиња, каже да јесте.
Биће да су сви они – необавештени. Из неког разлога, напросто не умеју да разумеју да СПЦ није стала на страну врховног добра у дневнополитички превирањима на начин на који наши псеудо-свеци то захтевају. Тако долазимо до кључног момента: обична политичка борба за власт у једној држави представља се верницима као апокалиптични „крсташки поход“ против „зла“ у којем треба да страда и вишевековна црква која је наш народ чувала и када државе није било.
Kакве год да су намере, какви год да су циљеви, и коначно – каква год да су уверења, сваки верник ће подршку и отворена врата цркве увек наћи тамо где су одувек и била: на литургији, на служењу. Захтевање да се црква повинује ономе што један део народа сматра одсутним у неком појединачном тренутку није питање вере, нити било какав усклик љубави, већ комплексно и тужно самољубље.