Aутор овог текста се често пита, шта би било када би се Србија у свом спољнополитичком деловању понашала као држава Израел. Наравно да сваки народ има и свој јединствен менталитет, али када је у питању позиција Србије на Балкану донекле се може повући паралела са том земљом. Србија је водила бројне ратове, преживела страховите патње и недаће а са већином суседа и даље има изузетно натегнуте односе и нерешене спорове.
Свакако, тешко је поредити се са државом Израел, с обзиром на то да ова држава има несумњиво најутицајнију лобистичку групу на свету. У исто време, ради се и о једној од најефикаснијих и наопремљенијих обавештајних агентура у свету.
Израелци живе под под перманентном опасношћу, и управо их она тера да у сваком тренутку буду спремни, али и мудри и перфидни у односима према суседима . Египат, Сирија, Либан, па и мало удаљенији Ирак – све су то земље које су прошле кроз страховите унутрашње потресе. Сирија и Ирак и у овом тренутку проживљавају прави пакао. Израел се према Сирији понаша као да му одговара статус кво, односно тако да ниједна страна у сукобу не однесе превагу, а и да ова агонија потраје.
Разлог је очит – потпуно арапско и непријатељско окружење нагони Израел да му превасходно одговарају стални унутрашњи сукоби у тим државама, јер је много опасније када би те земље биле стабилне и заједнички уједињене против Израела.
Шта би било када би се Србија служила перфидним и по природи офанзивнијим стратегијама према суседима који је угрожавају? Наравно да је за тако нешто потребна и велика подршка неке од најмоћнијих светских сила, али хипотетички, шта би било када би се змије ударале у главу и да ли је ико у српској елити икада бар на тренутак само помислио на то ?
По питању Албаније, иако су Албанци хомогенији у суседним земљама, јасно је да евентуални потреси унутар Албаније нестабилност природно одговарају Србији. Свако слабљење матице је и слабљење њеног народа у целини. Јер, где год првобитно настала национална идеја, где год већински живео неки народ, матица и отаџбина је само једна. Када је нпр. Београд на коленима онда се не може одбранити ни Бањалука, а када је Тирана у проблему, онда се итекако отежава и положај свим Албанцима и лакше осујећују њихове намере и у региону.
Иако је за време највеће беде и изолације Албаније на Косову цветао великоалбански покрет, иако су наводно Албанци тада бежали из Албаније а на Косову доживљавали ренесансу – јасно је да је тај сепаратизам за време СФРЈ директно подстицан и плански из НР Албаније. Тачно је и да су Албанци на Космету почели да остварују своје вишедеценијске циљеве у време катастрофалне кризе и анархије у Албанији током 1996. и 1997. године. Ипак, каква год она била у том датом историјском тренутку – држава Албанија је била, јесте и биће ослонац свих тих великоалбанских апсирација.
Према томе, стратегија према Албанцима са Космета или према онима из БЈР Македоније- не може се одвојити од стратегије која се спроводи према држави Албанији. А управо је она најрањивија тачка Албанаца.
Како смо већ напоменули у ранијим деловима, Албанија је релативно мала, економски неразвијена и поприлично поларизована земља са добрим географским положајем. Али и с великим амбицијама, које увелико превазилазе величину и капацитете такве државе. Међутим, они континуирано раде на остварењу својих циљева. Њихов напредак је мали али континуиран, и евидентно је да би неко требало свему томе да стане на пут, јер чекати да се нешто само од себе реши углавном води у амбис. Можда је управо решење у активнијем приступу према потенцијално рањивој Албанији и у офанзивнијој стратегији. Јер, чињеница је да се Србија према Албанцима до сада постављала дефанзивно и реактивно, а такав приступ готово увек значи почетну предност противника и пристајање на његова правила игре.
Осим јаког међународног савезника, вероватно Русије и барем благе промене става Американаца када је о Србији реч, који често прагматично мењају савезнике и непријатеље у складу с тренутном потребом – неопходно је и регионално удруживање као противтежа великоалбанском пројекту. Ту пре свега видим неку врсту савеза између Србије и Грчке, која је чланица ЕУ и НАТО пакта. Она је истовремено и амерички савезник и веома је утицајна у јужном делу Албаније и тзв. Северном Епиру.
Стратегија „напасти да би се одбранио и попустио притисак на себе“, не би требало да укључује некакво јавно мешање или потпиривање сукоба у самој Албанији. Она за почетак подразумева већу заинтересованост Србије, њену укљученост и информисаност о стању ствари у самој Албанији, као и ширење и развој сарадње са православним круговима у тој земљи.
Јачање православног фактора и антивеликоалбанског покрета у Албанији, ометао би Албанце муслимане и одвраћао их од тога да стварају неуралгичне тачке у региону, јер би били принуђени да се баве унутрашњим питањима и проблемима.
Свака, па и најмања дестабилизација непријатеља или противника с којим имаш проблем, директно је пропорционална успеху твоје сопствене стабилизације. Наравно, овде појму непријатељ прилазимо из реалполитичких и објективних категорија и разлога.
Први корак ка том циљу могао би да подразумева и активности на подстицању неке врсте аутономије или већег степена независности за православне, прогрчки опредељене делове јужне Албаније. Наравно да одређен део Албанаца и православних се осећа ближе нацији него вери, па можда и тежи да докаже албанство тиме што ће бити већи католик од папе. Ипак, међу православним Албанцима се у великом делу може пронаћи прећутни и тајни савезник користан у одбрани од великоалбанских претензија.
Знамо каква је и колика је моћ вере и припадања истој цивилизацији – колико она може да дели један потпуно исти народ а уједињује потпуно различите, јер је то по природи универзалан и искључив поглед на свет. Зато се православни Албанци пре солидаришу са Србима, а поготово са својим фаворитима Грцима , док су муслимани Албанци ближи са Турцима, Арапима или Бошњацима.
Уосталом, познато је да је амерички стратег Самјуел Хантингто предвидео сукоб цивилизација , а северна Албанија и јужна Албанија, односно Албанци православци и муслимани представљају различите цивилизације. Такву чињеницу би ваљало озбиљно имати у виду. Због тога Грчка нема проблем са оружаним сепаратизмом у својим пограничним деловима , јер с друге стране границе живе углавном православци, а од Албанаца муслимана у Грчкој највећи је део оних који су ту пре свега радно ангажовани.
Теоријски гледано, Грчка јесте мета Велике Албаније, али засад није имала проблема као Србија и Македонија, које су доживеле сепаратистички сукоб муслимана Албанаца са православним Србима и Македонцима. С друге стране, пре би се могло рећи да би у будућности Албанија могла да има сепаратистички проблем са Грчком и Северним Епиром.
Опет оно хипотетичко питање да је Србија Израел – врло је вероватно да би дошло до неке врсте грађанског рата и фактичке поделе државе Албаније по линији реке Шкумбин. А када би змија била ударена у главу , питање је да ли би могла да уједа и сипа отров на своју околину тако успешно као што то сада ради. Није нам намера да прижељкујемо било какве лоше или крваве сценарије и апокалипсе у будућности. Ово што овде разматрамо је, пре свега, мисаони експеримент у смислу сагледавања како то различите државе с традиционално различитим старатегијама другачије и гледају на решење својих проблема – офанзивно или дефанзивно , јавно или тајно. Сваки регион има и неке своје посебности, а међународни фактор је скоро увек кључан. Као што је већ познато, Албанија је и чланица НАТО пакта, и јасно нам је шта све то носи са собом.
Намера овог текста који је представљен у неколико делова, била је читаоцима боље приближи и осветли сложено „албанско питање“, али и увекприсутну великоалбанску идеју.
Људи на одговорним позицијама у Србији, морали би добро да буду упознати са историјом српско-албанских односа, како би нам осигурали мирнију будућност. Потпуна информисаност о томе какви се процеси одвијају на Косову и Метохији и у Македонији, али и самој Албанији, нешто је што би морало да буде државни императив.
Како смо већ навели, потребно је да искористимо сваку потенцијалну слабост суседа који би могао да нам задаје геополитичке невоље у перспективи. Сложеност и убрзање различитих процеса на Балкану, приморава Србију да буде више проактивна, а мање реактивна. Као неко ко прилично верује у цикличност историје и њена понављања, чини ми се да је тешко да и и за мога живота Балкан поново не постане ново буре барута.
Овај текст је настојао да предочи неке потенцијалне опасности по нашу земљу и окружење, али и да укаже на сенке које се све више надвијају над Балканом и Србијом. Свима нам је у интересу мир, али није на одмет још једном поновити ону познату изреку, ако желиш мир, онда се спремај за рат.