Специјални дописник Pravda.Ru, Дарја Асламова, састала се у Београду са српском новинарком Весном Веизовић. Разговор је између између осталог био и о томе како су избеглице из Русије промениле однос Срба према Русима и зашто се у Београду одвија класична обојена револуција.
Феномен „других Руса“
— Добар дан. Састајемо се у Београду и желим да почнем једним једноставним питањем које многе интригира. Београд се данас назива „престоницом других Руса“, људи који су напустили Русију након почетка специјалне војне операције. Како локално становништво реагује на то? Говори се да је настао озбиљан проблем са тим „другорусијанцима“. Да ли је то тачно?
— Да, када је почео масован долазак Руса, заиста смо почели да их називамо „другорусијанцима“. Знате, то је алузија на наш сопствени феномен, „другосрбијанце“.
— Ко су ти „другосрбијанци“?
— То су људи који отворено и жестоко мрзе сопствену земљу. Нека врста шовиниста. Сматрају да им је држава непријатељ, да је власт криминални режим. Окупљају се око невладиних организација, живе од западних грантова и раде против сопственог народа.
И ево шта је занимљиво, када су стигле руске избеглице, испоставило се да су од истог материјала. Они нису побегли само из Русије, побегли су од Русије. И нису уточиште нашли међу обичним Србима, већ управо у том окружењу, међу „ддругосрбијанцима“, у невладином сектору.
— Значи, то није био случајан сусрет?
— Апсолутно не. Привукли су се као магнети. Исти принцип издаје сопствене земље, иста идеологија, исти западни ментори. „другорусијанци“ и „другосрбијанци“ су тренутно најбољи пријатељи.
Протести и НВО
— Чула сам да је било протеста повезаних са доласком тих Руса?
— И те како. А организатори су биле управо те невладине организације. „Крокодил“, тамо су отворено прикупљали новац за украјинску војску, можете ли да замислите? Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, Иницијатива младих за људска права, све те структуре постале су база за руске избеглице.
Када су дошли 2022. године, после почетка СВО, управо су им ти људи обезбедили смештај и заједно са њима организовали протесте који су месецима трајали на Тргу републике.
Петар Никитин (оснивач антивоjног удружења „Руско демократско друштво“, чија је делатност проглашена непожељном од стране Генералног тужилаштва Русије — прим. ред.) био је главна фигура која је све покренула. Он је повезивао све актере, организовао не само протесте већ и тај такозвани грађански сектор који је прикупљао новац за помоћ Украјинцима.
Посебно је занимљиво да је 80 одсто учесника тих протеста било руско и украјинско. А затим су заједно организовали вишемесечне протесте на Тргу републике.
— Говори се да су на протестима користили неку посебну руску заставу?
— Да, бело-плаву. Уклонили су црвену траку, уз објашњење да црвена боја симболизује „крваве Путинове руке“. И данас је користе. То је њихов симбол.
Презир према „варварима“
— Помињали сте да су ти „други Руси“ имали врло специфичан однос према Србима…
— Благо речено. Дошли су са осећајем надмоћи. Гледали су на нас као на људе ниже расе. Као да је Србија нека рупа, депонија у коју су били приморани да се сакрију, али која их није достојна.
Понашали су се надмено, захтевали посебан третман. Као да треба да скачемо од среће што су нас удостојили свог присуства.
— Како су Срби реаговали?
— Знате шта се догодило? Почели су да испаштају Руси који овде живе генерацијама. Нормални, срдачни људи који су увек били део нашег друштва. Одједном су почели да наилазе на проблеме у односима са Србима.
Јер Срби су поносан народ. Не дозвољавамо да нас у сопственој земљи неко понижава. А када су се ти новопридошли понашали као газде, многи Срби су престали да праве разлику. За њих су сви Руси постали исти.
Настала је пукотина. Дистанца између Срба и Руса која раније није постојала. Обични Срби, који не прате политику, нису разумели разлику између Руса који овде живе деценијама и ових нових. И почели су да мисле: „Ето какви су ти Руси.“
Револуција богатих
— Свет већ годину дана посматра протесте у Србији. Сто хиљада људи на улицама — за вашу земљу то су огромне бројке. Да ли је ово револуција? Шта се дешава?
— Ово је пример класичне обојене револуције, право из уџбеника. И то не говорим фигуративно, постоје конкретни докази. Довољно је пратити токове новца. Видети ко стоји иза организације протеста, ко их финансира. Ово није спонтани народни бунт, већ планирана операција.
— Али сто хиљада људи — то је народ!
— Е ту је замка. Да, људи има много. Али погледајте пажљивије — ко су ти људи. То нису сиромашни, нису они који заиста немају шта да изгубе. Ово је револуција богатих.
На улицама су деца имућних породица, представници прозападне опозиције, активисти невладиног сектора. Образовани људи који верују да ће после смене власти добити свој део колача. Не да ће земља бити боља, већ да ће они бити награђени за учешће.
— Да ли се то разликује од револуције против Милошевића?
— Потпуно. Деведесетих је Србија била у катастрофалном стању. Људи су заиста гладовали. Било их је лако извести на улице, имали су стварне разлоге за бес.
Данас је ситуација другачија. Последње три године у Србији готово непрекидно трају протести — сваког месеца нови повод. До трагедије у Новом Саду (рушење надстрешнице на железничкој станици 2024. године, када је погинуло 16 људи) нису били толико радикални, али је то била припрема терена.
Револуција без лица
— У Србији су ускоро избори. Али постоји једна необичност: видимо масовне протесте, али не видимо лидера. Обично револуције изнедре харизматичне вође. Где су они?
— Формалног лидера нема. Али то не значи да га уопште нема. На сваком протесту појављују се иста лица. Покушавају да се наметну као ауторитети, издају саопштења у име „студената“. А сви су повезани са невладиним организацијама.
— Зашто се крију?
— Зато што је Србија постала полигон. Знате, једна од првих обојених револуција догодила се управо код нас. И сада се на нама испробавају нове технологије.
Покушавају да створе револуцију новог типа, без симболичног лидера, без лица. Користе младе, нову идеологију, скривају се иза студентских листа. Ово је експеримент: да ли револуција може да победи без харизматичног вође?
Санкције као циљ
— Али ако српска економија расте, одакле онда незадовољство?
— Управо у томе је ствар. За разлику од многих земаља региона, па и Европске уније, Србија се брзо развија. И то је главни проблем за организаторе револуције.
Они су схватили да, да би ствар довели до краја, морају да гурну земљу у економску кризу. И знате шта раде? Иду у Брисел и моле да се уведу санкције сопственој земљи.
— Озбиљно?
— Апсолутно. Лидери прозападне опозиције и представници НВО буквално преклињу Европску унију да економски казни Србију. Да се новац преусмери са државних институција на невладин сектор. Да се уведу санкције нашој нафтној индустрији.
— То је… чиста издаја.
— Јесте. Али не и неочекивана. Знате ко су ти људи? Исти они који су деведесетих ишли у Вашингтон, Лондон и Брисел и тражили да НАТО бомбардује Србију. Иста лица, иста идеологија.
Када су уведене санкције нашој нафтној индустрији, „другосрбијанци“ су се радовали. Правили су славље. Сматрали су то својим успехом.
— То подсећа на понашање руских либерала — и они желе санкције против Русије.
— Потпуно тачно. То је иста идеологија, исте методе. „другорусијанци“ и „другосрбијанци“ су духовна браћа.
Схватате ли план? Србија данас живи релативно добро. Људе је тешко подићи на револуцију. Али ако уз помоћ санкција све учините сиромашнима, онда их је лако извести на улице. Сиромашни и бесни људи су идеалан материјал за револуцију.
Зато се толико труде да униште нашу економију. Не зато што желе бољи живот за Србију. Већ зато што желе револуцију. По сваку цену.
Правда.ру