У трећем делу филма „Господар прстенова”, Саурон напада Минас Тирит. Да би успео да га освоји, он прво мора да освоји предбрану или предстражу – град Озгилијат. То је предграђе које штити главни град Гондора, његова прва линија одбране. Саурон га напада ноћу, успева да га освоји и отворен му је пут ка Минас Тириту. Озгилијат је географско и симболичко упориште и предстража путу ка освајању Минас Тирита. Ипак, Саурон на крају бива поражен. Ова митска слика представља и данашњу политичку аналогију Србије: Ћациленд је Вучићев Озгилијат – симболичко и физичко упориште власти.
Једна од стратегија револуције је борба за простор и стварање „централне територијалне енклаве”. Мајдан у Украјини је успео, јер су демонстранти заузели главни трг у Кијеву – Трг незавиности. Тај трг је главно чвориште Кијева: приступачан, видљив, симболичан, отворен и са развијеном инфраструктуром ка свим другим деловима града.
У почетку је дошла велика маса, држали су говоре, правили су различите акције и перформансе. Након тога се прешло у задржавање – камповање и борбу за простор – за централну територијалну енклаву протеста. Постављене су разне врсте барикада, а протест је функционисао као самодовољни микрокосмос ограђен барикадама. Он је био центар отпора и место где су се људи масовно окупљају, симболичко упориште које је обесмислило моћ државе. Показало се да власт више не контролише простор без изазова.
Трг је био централно место окупљања, координације и дистрибуције информација и логистике. Он служи као стециште комуникације: улице, прилази и метро – сви воде ка тргу. У случају ескалације, власт мора да одлучи да ли да интервенише, али интервенција против таквог протестног жаришта на главном тргу носи велике политичке и репутацијске ризике. Ово се све десило и у Грузији и Египту.
У Београду, такву симболику има Пионирски парк. То је централно симболичко и политичко чвориште града, окружено Председништвом, Народном скупштином, Скупштином града, Уставним судом, Главном поштом, између зграде Владе и РТС-а. Контрола Пионирског парка и простора испред Народне скупштине представља контролу политичког наратива и медијске пажње.
Српске и руске службе 2021. године направиле су Радну групу за борбу против обојених револуција. Руси су анализирали Мајдан у Украјини и направили брошуру о методологији заузимања јавног простора као кључног елемента револуционарне стратегије. У њој се наводи да је стварање „централне територијалне енклаве” од кључног значаја за развој и потенцијални успех протеста.
У Србији се, међутим, десило супротно. Док су организатори протеста очекивали да после скупа 15. марта заузму Пионирски парк, власт их је предухитрила. Тако је настао Ћациленд – мешавина народног перформанса, политичке сцене и безбедносне баријере. Тај потез није био импровизација, већ рационалан корак ка консолидацији власти. Због тога постоји Ћациленд. Може се рећи да су стратези обојене револуције у Србији направили грешку и нису у првој фази протеста, у фебруару док су били у пику, ишли на заузимање јавног простора – Пионирског парка – и прављење „централне територијалне енклаве”.
Заузимањем Пионирског парка пре опозиције, власт је осигурала симболичку надмоћ. Протести су изгубили потенцијални центар гравитације и били приморани на дисперзију. Дисперзовани протести губе снагу и медијску моћ, лакше се контролишу. Уместо једног великог жаришта, добило се више малих жаришта, енергија се троши. Да је било обрнуто, Србија би била дестабилизована. Да 15. марта не би дошло до страшних сценарија, држава је обезбедила Ћациленд тракторима, и тако одбранила свој Озгилијат. Да не улазимо овде у сценарије који су планирани, гвоздена логика ирационалности масе довела би до могућих веома лоших сценарија по наше друштво.
Од 15. марта Вучић је почео да успоставља контролу. Ћациленд је почео да представља противтежу протестним енклавама. То је довело другу страну до тога да постане екстремнија, снага је опала, а фрустрација по правилу порасла. Схваћена је грешка направљена пре 15. марта.
Са рационално-политичког становишта, прављење Ћациленда је један од најважнијих потеза у Вучићевој борби против обојене револуције. Контролом овог простора Вучић је добио предност у симболичкој и психолошкој димензији политичке борбе. Ћациленд је симболичко и физичко упориште којим се брани институционална моћ државе. Зато је потребно Ћациленд непрестано сатанизовати, дехуманизовати и криминализовати, представљати као „логор орка”.
Ћациленд демонстрира присуство власти у јавном простору, тиме и контролу и стабилност. Да ли се некоме свиђа или не свиђа Ћациленд, то је потпуно небитно. Он није „циркус власти” већ рационалан политички инструмент борбе. Ћациленд је инструмент успостављања државне стабилности. „Ћациленд је најважнија институција у земљи последњих неколико месеци”, каже водитељка једне опозиционе телевизије.
Ових дана је поново почела борба за Ћациленд. Противници власти морају заузети „централни” јавни простор да би угрозили власт. Пошто снага опада и протести се умарају, поново се кренуло на једну тачку – на Ћациленд. Потребан повод је штрајк глађу Дијане Хрке, мајке која је изгубила сина приликом пада надстрешнице. Легитимно, има право и на тај вид борбе, само она зна како носи своју бол. Она је ту борбу могла да води на најдостојанственији начин, а претње насиљем и претње о проливању крви круне њен морални капитал. Такви ставови нису начин, од таквих ставова већина грађана бежи.
Тежња да се и на силу уђе у простор Ћациленда има циљ да се стварањем своје „централне територијалне енклаве” направи извор непрестане тензије у политичком центру Београда и да се обнови мобилизацијски потенцијал. У том случају држава би симболички могла да престане да функционише због сталних тензија у њеном политичком чворишту.
Како се многим људима не свиђа Ћациленд, тако се многим људима не свиђају блокаде. Идеја да само једна страна има право на протест, блокаду и симболички простор – тоталитарна је и антидемократска. Ћациленд је одговор на ту идеју: материјализована контра-енклава, својеврсни симбол политичке равнотеже. Протест ће и даље имати различите форме, али кључне, неисправљиве, стратешке и тактичке грешке су направљене одавно.
Историчар Миливој Бешлин је ових дана изјавио у једној емисији: „Док то шаторско ругло стоји у центру Београда, нико од нас не може бити слободан”. Ова изјава је симбол идеолошког и елитистичког презира према „другој страни”. Слобода овде није универзално људско право, већ привилегија самоизабраних. Монополизација етичких појмова резултат је ауторасистичке свести изражене кроз идеологију ћацизма. Тај процес дехуманизације није само политички, него пре свега културни. Ви нисте људи, ви сте ћацији, нижа бића и немате права.
Ова врста дехуманизације „друге стране” своју институционализацију добија кроз медијски језик уводничарке дневника Н1 која говори о „Какиленду” и „зоохигијени”. Овакав идеолошки образац захтева сталну дехуманизацију и криминализацију Ћациленда, али је он довео и до мобилизације друге стране. Сличне ставове заступа цео један друштвени слој самоизабраних који себе сматрају елитом.
У „Господару прстенова” Озгилијат је освојен, али Минас Тирит је на крају победио и остао неосвојен. Симболички гледано, Минас Тирит Србије стоји неосвојен. Ћациленд је остао његова предстража – сведочанство да у политици, као и у митологији, побеђује онај ко први разуме значај простора. Ћациленд је Вучићев неосвојени и неосвојиви Озгилијат. Тако ће и остати.
Ненад Узелац