На данашњи дан пре 20 година уперио сам прстом у једну аномалију друштва.
9.новембра 2005. шутнуо сам осињак зла и одмазда је била таква каква јесте.
Хтео сам да будем Србин, и платио сам колико кошта.
И опет бих исто.
Једино ми је жао што нисам био жешћи и радикалнији. Веровао сам у друштво и државу, да ће неко још нешто покушати и урадити, али није.
Потуцао сам се по затворима, хапшен, малтретиран, развлачили ме медији као курјаци крваву крпу, на мене је зинула и ала и жвала а безбројне претње смрћу су ми биле свакодневица.
Често потуцање по судовима, сулуде тужбе, и потпуни престанак сваког посла угрозио је потпуно опстанак моје породице у окупираној Србији. Одлазак у избеглиштво ван земље није донео ништа посебно другачије. Медијски линч, тражење екстрадиције од две стране земље у којима сам хапшен и затваран били су занимљива школа живота. Лажи које су медији ширили касније су преузели тролови на мрежама. Нема шта се о мени није писало и причало. И зашто? Зато јер сам био нешто што им се не уклапа у калуп. Са друге стране они које сам пре 20 година разоткрио напредовали су на друштвеној лествици у Новом Саду и Србији.
Црна Гора се већ 2006. године отцепила. Миленко Перовић са којим сам тада имао вербални сукоб је учествовао у стварању такозваног црногорског језика. Динко Грухоњић је „цењени“ и признати професор на Филозофском факултету. Скоро сви анти-српски актери знани и незнани су напредовали у овом друштву.
На крају смо доживели и блокадерско лудило које је показало да сам пре 20 година алармирао друштво узалуд…
На данашњи дан пре 20 година уперио сам прстом у једну аномалију друштва.
— Горан Давидовић (@GoranDvd) November 9, 2025
9.новембра 2005. шутнуо сам осињак зла и одмазда је била таква каква јесте.
Хтео сам да будем Србин, и платио сам колико кошта.
И опет бих исто.
Једино ми је жао што нисам био жешћи и радикалнији. Веровао… pic.twitter.com/COkObNxDbd