На овогодишњој струковној конференцији Високог савета тужилаштва на Копаонику, којој су покушале да присуствују новинарке Весна Веизовић, уредница портала Васељенска, и Андреа Весков, водитељка телевизије Информер, догодило се нешто што најбоље показује колико је професионални и морални углед домаћег правосуђа доживео свој историјски суноврат.
Две новинарке, обе чланице новинарских удружења, Весна Веизовић редовни члан Удружења новинара Србије, као и део оснивачке скупштине Асоцијације новинара Србије, Андреа Весков чланица Асоцијације новинара Србије, нашле су се изложене јавном понижењу од стране институције која би, по дефиницији, требало да штити закон, достојанство и јавни интерес.
Иако формална акредитација за конференцију није била могућа, бар не новинарима који критички извештавају о овом телу, обе су се налазиле у хотелу као истраживачки новинари. Њихова намера је била, како наводе да се поставе питања од јавног интереса, будући да на званичне мејлове и питања поједини тужиоци не одговарају, или се одговори своде на „захтев на питање није основан“. Међутим, уместо одговора и транспарентности, дочекала их је бахатост, увреде и покушај дискредитације. А организатори су чак тражили и додатну полицијску заштиту тврдећи како се на Конференцији налазе приватно, иако половину трошкова за организацију сноси Високи савет тужилаштва, који је тело које се финансира из буџета Србије.
У саопштењу које је Високи савет тужилаштва објавио након инцидента са лажном дојавом о бомби, новинарке су, без икаквог основа, описане као „непријављена лица која се представљају као новинари, а не припадају ниједном законом регистрованом медију“.
Таква формулација не само да је нетачна, већ је дубоко понижавајућа и срамна за институцију која је потписује. Весна Веизовић је уредник медија који је уредно регистрован у Регистру медија, док је Андреа Весков запослена у телевизији Информер, такође регистрованом медију. Обе имају важеће новинарске легитимације и дугогодишње професионално искуство.
Председник Савета, Бранко Стаменковић, уместо да се извини због грубе неистине и да испоштује законски захтев за објављивање демантија, одлучио је да покаже колико му је поједина јавност непожељна. Његов једини званични одговор на достављени захтев гласио је да је „захтев неоснован јер у саопштењу није поименце наведен ниједан медиј ни особа“. Такво образложење није само формално увредљиво, већ и интелектуално понижавајуће. Не може се поништити одговорност једне јавне институције само зато што није навела имена, ако је јасно да се из контекста зна о коме је реч.
Начин на који се Стаменковић односи према новинарима који му нису по вољи недостојан је функције коју обавља. Његов однос према медијима већ дуже време открива образац понашања који је ближи политичком ПР-у него институционалној одговорности. Он преферира оне новинаре који му раде кризне односе с јавношћу, који га интервјуишу као „реформатора“ и хвале упркос низу очигледних кршења закона, док све остале третира као уљезе и непријатеље.
Посебно је поражавајуће што је управо Бранко Стаменковић у Врховном јавном тужилаштву формално постављен за „контакт тачку за безбедност новинара“. Уместо да ту улогу схвати као обавезу да заштити новинаре од притисака и увреда, он их сам јавно вређа и понижава. Тај парадокс није само етички проблем, већ и порука свим новинарима у Србији да ће бити нападнути ако се усуде да питају оно што није дозвољено, односно ако не припадају оном кругу новинара које Стаменковић јавно преферира.
Поред одбијања да се објаве деманти, Стаменковић је такође одбио да одговори и на низ питања која су такође постављена у захтевима за деманти: по ком основу је Савет уопште квалификовао кривична дела у свом саопштењу, ко му је дао право да објављује податке из казнене евиденције лица које је тек било лишено слободе, и ко је дозволио да се такви поверљиви подаци износе у јавност?
Одговори нису стигли.
Оно што остаје као утисак јесте да је председник Високог савета тужилаштва злоупотребио своју функцију, не да би заштитио углед институције, већ да би ућуткао новинаре који му нису по мери. И такво понашање је већ постало образац једне касте која све мање одговара јавности, а све више служи сама себи.
Колегиница Андреа Весков и ја, имале смо близак сусрет са онима чије слике једва можете и да видите у јавности- Иваном Поморишки шефицом трећег основног јавног тужилаштва, бившом лигашицом и другарицом Маринике Тепић, оном из чијег одељења константно цуре поверљиви подаци,… pic.twitter.com/IMNcBGYRIi
— Весна Веизовић (@vesnaveizovic) October 23, 2025