Председник Српске лиге Александар Ђурђев анализирао је односе Србије и Русије, у светлу наступајућих изазова, истичући да данашње партнерство није резултат тренутне политике, већ израз дубоких историјских, културних и духовних веза два народа које трају више од једног века.
„Данашње партнерство између Србије и Русије заснива се на осећању узајамног пријатељства. Овај стабилан однос почива на језичкој, духовној и културној блискости братских народа, као и на вишевековној сарадњи, која није била искључиво војна и дипломатска, већ и економска“, рекао је Ђурђев и додао:
„Етничке, културне и историјске везе у великој мери су утицале на креирање савремених билатералних односа између наших земаља, међутим, наше савезништво почива на поверењу које је било тестирано више пута током турбулентних времена“, додао је.
Он је нагласио да се везе између Србије и Русије најчешће тумаче кроз војну и дипломатску сарадњу, али да енергетика представља стуб стабилности српске привреде.
„Партнерство на пољу енергетике има дугу историју, стога данашњу сарадњу треба посматрати као део континуитета добрих односа између Србије и Русије, а да оно није искључиво појава савремене реалности, већ историјска категорија, сведочи бурна историја нашег енергетског савезништва која сеже у другу половину 19. века“, нагласио је Ђурђев.
Почеци сарадње независне Србије и Русије од Берлинског конгреса 1878. године
Говорећи о почецима сарадње између Србије и Русије, Ђурђев је истакао да се они могу пратити од Берлинског конгреса 1878. године, када је Србија стекла независност и постала важан политички фактор на Балкану.
„Након стицања коначне независности на Берлинском конгресу 1878. године, Србија је постала један од најбитнијих фактора на Балкану. Из тог разлога, многе тадашње силе су се бориле за наклоност наше земље и хтеле су да баш Србија буде њен савезник на Балкану“, рекао је Ђурђев и додао:
„Непосредна близина Аустроугарске монархије и граница дуж три реке – Дрине, Саве и Дунава – били су аргументи на страни Србије и њеног геостратешког значаја“, објаснио је.
Ђурђев је указао да је у то време Русија низала победе које су се показале кључним за сузбијање растућег аустроугарског утицаја на Балкану.
„Русији је било важно да сачува свој статус покровитеља словенског света, те је из тог разлога морала да потражи нове полуге утицаја којима би парирала другим силама“, рекао је и додао:
„Враћање Русије на ушће реке Дунав, повратак двеју лука – Рени и Измаил – након завршетка рата са Турском, заједно са развојем дунавског бродарства и повећањем производње нафте у региону Бакуа, били су фактори који су значајно редуковали утицај Беча на Балкану“, објаснио је Ђурђев.
Руски керозин и трговина – освајање балканског тржишта
Према његовим речима, развој руског бродарства и трговине на Дунаву имао је огроман економски и политички значај.
„Активности Ноблове компаније у Бакуу, технолошка достигнућа, развој речног транспорта сировина довели су до смањења цена керозина и његове трансформације у приступачан производ који је избацио до тада свеприсутни амерички керозин са тржишта. Захваљујући Дунаву, руски производи не само да су се пробили на Балкану, већ су постали конкурентни и на нафтним тржиштима Аустроугарске и Немачке, која су била од великог значаја за економију Русије. Успостављање веза између Европе и Русије било је важно за развој њене привреде, док је развој руско-српских економских односа, мада део економске стратегије Русије, допринео ширењу њеног политичког утицаја на Балкану“, објаснио је Ђурђев и додао:
„Од 1885. руски керозин је добио монопол на локалном тржишту. С тим у вези, важан је податак да је 1884. године из Русије увезено свега 30.000 франака керозина, да би наредне 1885. године његов увоз порастао на 557.390 франака. Тренд се наставио током наредних година – 1887. године у Србију је увезено 29.584 квинтала керозина, од чега 22.259 квинтала из Русије“, навео је.
Ђурђев је истакао да је последња деценија 19. века била посебно повољна за развој односа између Русије и Србије.
„Године 1893. потписан је споразум о трговини и пловидби, који је био састављен на руском и српском језику. Поред њега, потписана је и Декларација о успостављању директне везе између руског и српског бродарства на Дунаву, путем које је руска роба нашла своје купце међу Србима“, рекао је и наставио:
„Увезени производи из Русије довели су до промене навика домаћег становништва. Тако је руски чај постао роба широке потрошње. Ширење чаја у ‘земљи кафе’ омогућила је руска држављанка, краљица Наталија, супруга краља Милана, која је учинила да позив на чај постане део друштвеног бонтона Београда“.
Промена династија у Србији, али континуитет односа
Он је истакао и то да на добре односе две земље није утицала ни унутрашња промена у Србији у смислу смене династија на трону.
„Успостављање привредних веза на релацији Русије и Србије није био део дневне политике или усмерење једног владара, односно династије. Маја 1903. године догодио се крвави војни пуч којим је збачена династија Обреновића. Династија Kарађорђевића, која је дошла на престо, будући развој земље чврсто је повезала са руским интересима“, казао је он и додао:
„Смена династија није утицала на промену курса у односу на Русију – напротив, она је показала како је позитиван однос Србије према Русији постао трајан“.
Он је објаснио и како је дошло до „свињског“, тј. Царинског рата Србије и Аустроугарске.
„Београд је 1904. увео нову царинску тарифу, а 1905. склопљен је за Аустроугарску неповољан трговински уговор са Бугарском и Црном Гором, што је појачало изгледе за њихову политичку интеграцију, што је било веома опасно по интересе двојне монархије. Поред тога, Србија је одбила да склопи неповољан уговор о набавци артиљеријских оруђа са компанијом Шкода“, казао је и додао:
„Kао одговор, аустроугарска влада забранила је увоз српских сточарских производа, док је Србија узвратила забраном увоза аустријске индустријске робе. Тако је почео царински, односно ‘свињски рат’ између Србије и Аустроугарске. Ти догађаји су, парадоксално, повољно утицали на даљу консолидацију руско-српске економске сарадње“.
Уговор из 1906. године – енергетски темељ савезништва
Ђурђев је нагласио да је почетак 20. века донео нову фазу у односима Србије и Русије, посебно у области енергетике.
„Године 1906. потписан је нови трговински уговор између наших земаља, по коме је Руско царство добило монополско право на увоз керозина у Србију. Само те године извезено је 591 хиљада франака вредности руског керозина“, рекао је он.
Он је подсетио да су тадашњи руски дипломати с поносом говорили о утицају Русије на српском тржишту.
„Руски дипломата В. Н. Штрандман је сасвим самоуверено могао да каже: ‘Руски керозин је чврсто освојио српско тржиште и, према речима самих Срба, сада га је готово немогуће заменити керозином другог порекла, за шта би горионици који су у земљи били потпуно неподесни.'“, навео је Ђурђев.
Ђурђев је истакао да споразум о нафтној и енергетској сарадњи, потписан између краља Петра Првог Kарађорђевића и цара Николаја Другог Романова 1906. године, сведочи о дубини и трајности руско-српског савезништва.
„Kад се узме у обзир чињеница да је споразум о нафтној и енергетској сарадњи склопљен још 1906. године између краља Петра Првог Kарађорђевића и цара Николаја Другог Романова, готово са сигурношћу можемо рећи да је ово партнерство старије, не само од многих савеза – војних, политичких и економских – већ и од многих нација и држава насталих током последњих неколико деценија“, рекао је Ђурђев.
Према његовим речима, историјски континуитет односа Србије и Русије показује да су и политичке промене у земљи, па и промене облика државног уређења, имале ограничен утицај на ово савезништво.
„Смене династија и промене државног уређења нису утицале на однос између Русије и Србије. Из тог разлога о Русији можемо говорити као о константи која је имала позитиван утицај на развој наше државности“, казао је Ђурђев.
Енергетско савезништво као стратешко партнерство
Говорећи о савременим економским и политичким односима, Ђурђев је нагласио да Србија и Русија данас не деле однос зависности, већ стратешко партнерство.
„Данас, када промишљамо о економским везама између Србије и Русије, о енергетским односима, не можемо говорити о зависности, већ искључиво о стратешком партнерству. Партнерство са силом каква је данас Русија представља капитал, а наше неувођење санкција можемо сагледавати као инвестицију и сигуран залог за још бољу сарадњу у будућности“.
Он је оценио да је Србија, одлучивши да не уведе санкције Русији, донела државнички мудру одлуку.
„Сматрам да је Србија направила паметан избор када се определила да се суздржи од рестриктивних мера и да буде практично једина европска земља која није увела санкције Русији. Овај избор сматрам мудрим и разборитим потезом“, рекао је Ђурђев и додао:
„Чињеница је да наша целокупна привреда почива на руским енергентима које добијамо по најнижој привилегованој цени. Увођење санкција Русији могло би да буде кобно за Србију, а не за Русију која то не би ни осетила. Зато је сваки притисак да Србија уведе санкције заправо директан позив нашој земљи да изврши најпре енергетско, а потом и економско самоубиство“.
О будућности односа – Русија као стратешки ослонац Србије
Говорећи о будућности српско-руских односа, Ђурђев је истакао да је за Србију кључно да задржи и ојача постојеће партнерство са Русијом, нарочито у време глобалних политичких притисака.
„Потребно је да Русија буде Србији оно што је Америка Израелу, а да би се то десило неопходно је ојачати сарадњу у свим сферама, поготово у области заједничког идентитета, безбедности и производњи хране, по угледу на сарадњу какву имамо у енергетици“, рекао је Ђурђев.
Он је додао да неувођење санкција Русији није само политичка одлука, већ први корак ка изградњи стабилне и дугорочне стратегије односа две земље.
„Зарад тога, као први корак ка остваривању тог циља јесте неувођење санкција са наше стране. Последицу те одлуке ћемо, верујем, видети у блиској будућности“, рекао је Ђурђев и закључио:
„Сад када се Србији поново прети увођењем санкција, од велике је важности сачувати Русију као свог савезника. Ако нас и чекају неки нови царински ратови, ми ћемо изаћи као победници, јер имамо на кога да се ослонимо – на себе и на братску Русију“.