Интервју води: редакција Poredak.rs

У тренутку када америчке санкције ступају на снагу и када се у јавности поново појављују неозбиљни предлози о национализацији Нафтне индустрије Србије, разговарамо са Александром Ђурђевим, председником Српске лиге, човеком који годинама упозорава да енергетска политика Србије мора бити вођена државним разумом и српским националним интересом , а не под страним диктатом. Ђурђев у овом разговору говори о глобалним токовима у нафтној индустрији, о унутрашњим слабостима и изазовима српског енергетског система, али и о опасности коју доноси плитко разумевање државних интереса.

Господине Ђурђев, како гледате на тренутну ситуацију у светској нафтној индустрији и на оно што многи виде као „повратак фосилних горива“?
Александар Ђурђев: Велике нафтне компаније у Сједињеним Америчким Државама су, након година фокусирања на зелену енергију, послушале позив Доналда Трампа на амбициозну акцију „Storm, baby, storm“. Видимо да водеће светске компаније – BP, Chevron, ExxonMobil, Shell и TotalEnergies – поново интензивирају потрагу за новим резервама нафте. То није случајно. Спорији него што је очекиван прелазак на зелену енергију поставља темеље за растућу потражњу за фосилним горивима у наредним деценијама. Геополитичка нестабилност је принудила владе да поново дају приоритет енергетској безбедности у односу на декарбонизацију.
Према проценама енергетске консултантске куће „Wood Mackenzie“, спорија транзиција може значити да ће свету бити потребно чак 5% више нафте годишње од средине 2030-их него што је раније предвиђено. Они процењују да ће до 2050. године свету бити потребно више од 100 милијарди додатних барела нафте како би се надокнадио мањак у истраживању. Али парадоксално, у исто време, стижу вести да америчке нафтне компаније укидају хиљаде радних места. Ексон отпушта две хиљаде људи, Шеврон планира смањење до 20% радне снаге до 2026, а Коноко чак до 25%. Амерички енергетски сектор је само до августа ове године изгубио девет хиљада радних места – тридесет одсто више него у истом периоду 2024. године. Компанија за услуге на нафтним пољима Халибуртон такође је почела да смањује број запослених у САД. Запошљавање је практично стало, а студија Федералне резервне банке Даласа упозорава да неизвесност око политике Трампове администрације успорава улагања у нафтни сектор. Делимично због одлуке ОПЕК+ да не препусти глобално тржиште Американцима, а делимично због Трамповог покушаја да санкцијама подигне цене, видимо сукоб интереса који води ка тржишној турбуленцији. Али већина земаља је научила да живи са санкцијама. Време је да и Америка прихвати да не може више диктирати услове, већ да мора сарађивати, пре свега са ОПЕК+, ако жели стабилност. Проблем је у њиховом уверењу у сопствену супериорност, које им онемогућава реалну процену ситуације.

Како све то утиче на Србију и посебно на НИС, који је сада под америчким санкцијама?
Александар Ђурђев: Нафтна индустрија Србије (НИС) је 9. октобра објавила да није добила још једно одлагање од америчких санкција. Ограничења су ступила на снагу – више није могуће плаћање преко западних платних система, а у наредним данима приступ спољним испорукама нафте биће додатно отежан. Србија је овим фактички стављена у положај у ком мора да решава питање снабдевања директно са својим руским партнерима, Газпром њефтом и Газпромом, који заједно држе 56,15% акција НИС-а.
Уместо озбиљне анализе, поново се појављује ретроградна идеја о национализацији – као некаквом чаробном решењу. То је илузија. НИС није само најважнија енергетска компанија у Србији. Он је доказ успешне приватизације и успешног стратешког партнерства Србије и Русије. Он је један од највећих пореских обвезника у земљи, који обезбеђује до 15% укупних буџетских прихода. Само у првој половини 2025. године, НИС је држави пребацио око 900 милиона евра, што је преко 104 милијарде динара. Реч је, дакле, о кичми српске економије. Они који критикују продају НИС-а партнерима из Русије, исти ти су они који хвале продају шећерана, цементара, железара за 3€ компанијама са Запада.

Подсетите нас како је НИС постао оно што је данас.
Александар Ђурђев: Мало ко данас памти у каквом је стању НИС био пре само двадесетак година. Током 1999. године, НАТО је бомбардовао рафинерије у Панчеву и Новом Саду. Од агресорских ракета у бомбардовању је погинули пуно НИС-ових радника, постројења су до темеља разрушена. Потом је уследио период санкција, који је спречио потпуни опоравак. До средине 2000-их, компанија је пословала са губитком, опрема је старила, а 90% бензинских станица било је изграђено још у време Тита, дакле пре више од четири деценије. Србија је била последња земља у Европи која је користила адитиве олова у бензину. Године 2008. губици су достигли сто милиона евра, дугови су расли, а тржишни удео је опадао. Покренуле су се расправе о продаји. Али власт је с правом страховала да би неки западни купац купио НИС само да би га угасио као конкуренцију. И онда се појавио руски капитал. У фебруару 2009. године, „Гаспром њефт“ је купио контролни пакет за 400 милиона евра и обавезао се на инвестицију од 500 милиона до 2012. године. То обећање је и испуњено: квалитет горива унапређен је на ниво Еуро 5, а до данас су укупна руска улагања достигла око 3,5 милијарди евра.
Резултат тога је да је НИС од 2010. године постао профитабилан, а рафинерија у Панчеву модернизована. Данас има дубину прераде од 99%, капацитет повећан са 2,6 на 4 милиона тона, а производња је скочила за 30%. Удео НИС-а на домаћем тржишту премашује 75%, док је компанија присутна и у Румунији, Бугарској и региону. Данас је то не само српски, већ регионални и европски лидер.

Како оцењујете позиве на национализацију у овом тренутку?
Александар Ђурђев: То је апсолутно неодговорно. Почетком 2025. године, неки шпекуланти и „генијалци“ из београдских кругова, уз подршку тзв. независних медија, проценили су руски удео у НИС-у на 600 милиона евра. То је смешно. Само улагања „Гаспром њефта“ вишеструко премашују ту суму. Такве изјаве нису само економска бесмислица, него и увреда за Русију – нашег најснажнијег и највернијег савезника. Одлука о санкцијама донета је у јануару ове године, али НИС је у више наврата успевао да добије одлагања, последње до 8. октобра. САД су потом игнорисале захтев за продужење и санкције су ступиле на снагу 9. октобра. Први ефекат су осетили возачи који више не могу плаћати западним картицама. Али НИС је одмах реаговао – плаћање је могуће Дина картицом, ИПС системом, готовином и другим методама. То је ситна непријатност, али суштински проблем није у плаћању, већ у увозу сирове нафте.

Битка за енергетску независност

Где видите највећи изазов у наредним месецима?
Александар Ђурђев: НИС нафту увози преко хрватског ЈАНАФ-а, који има дозволу за снабдевање до 15. октобра. Србија је већ покушала да смањи ту зависност – управо зато је постигнут договор са Мађарском о изградњи нафтовода који ће повезати Србију са „Дружбом“. Али пројекат још није почео, јер су тамни коридори моћи у окружењу радили све да га успоре и опструишу.
До тада, НИС ће делимично можда и занемарљиво моћи да се ослони на железнички и речни транспорт, али то не може надоместити количине које неће бити доступне после средине октобра.
Рафинерија је пројектована за 100.000 bbl / дан, односно око 14.000 тона на дан , а са минималним капацитетом око 7.000 тона на дан. Постоји веома мала шанса да Вашингтон изда нову лиценцу којом би привремено изузео НИС од санкција – а још мања да га у потпуности уклони са листе. Оно што је предвидљиво, јесте да ће „генијалци“ наставити да инсистирају на национализацији. Тада ће једино питање бити цена, а искуство нас учи да ко се игра са таквим системима, убрзо остаје празних руку.

Време за трезвеност


Шта је, по вашем мишљењу, најважнија поука за Србију?
Александар Ђурђев: НИС је не само компанија, већ симбол наше енергетске и економске независности и успешног стратешког савезништва Срба и Руса. Она показује шта се може постићи када имате стратешко партнерство засновано на узајамном поверењу и дугорочном интересу. Србија данас мора да брани свој суверенитет не само политички, већ и енергетски. Ко изгуби контролу над енергетиком, изгубио је и државу. Ко неће Русију за савезника постаје колонија Запада. Зато је време да престанемо са политичким импровизацијама и да се вратимо државничком разуму.
НИС није играчка, већ основа наше будућности. А она не сме бити талац ничијих санкција, туђих калкулација или аутохтоних авантуриста. Недавно сам наишао на извештај финске обавештајне службе о руској култури „стратешког размишљања“. Шта је то? То је скуп веровања, норми, традиција, вредности, образаца понашања и историјског искуства који обликују приступ државе или друштва питањима националне безбедности, одбране и употребе силе.
Сам термин је сковао амерички политолог Џек Снајдер. Користио га је да објасни разлике у доктринама. Данас се користи шире: да би се разумело како државни лидери размишљају и чиме се руководе приликом доношења одлука и развоја војне стратегије. Дакле, фински обавештајни пуковник Јуси Пустинен је приметио да се, по његовом мишљењу, руско разумевање концепта „истине“ разликује од западног. Навешћу одломак из његовог извештаја: Руси имају потпуно другачију идеју о истини него Запад. Не постоји јасна граница између истине и лажи; него, постоји много нивоа истине и лажи. Прво, руска реч „Правда“ је оно што један истраживач прикладно назива „тактичком Правдом“. Можда јесте истина, али није апсолутна истина. Користећи тактичку истину, можете искривити истину и избећи тешку или непријатну ситуацију. Аналог „Правде“ је „Вранјо“, што је нешто попут „Правде“, али на стратешком нивоу. Ако неко користи „Правду“ или „Вранјо“, Руси знају да говоре лаж и то је прихваћено, док људи на Западу тога нису свесни.
Неповерење Руса у објективну истину – или боље речено, њихов недостатак вере у њено постојање – доводи до тога да презентоване чињенице посматрају као средство за подршку једном или другом тајном циљу. Пустинен је свакако нешто погрешио са Вранјом. Али његово тумачење Правде се савршено уклапа у оно што је Кенан написао. Мислим да је овде проблем потпуни недостатак поверења и у своје и у друге. А то је већ дериват правила игре унутар система. Тамо где нема јасних формалних правила, али постоји појачање, увек постоји претња да се оно прекрши. Стога се поступци других увек посматрају са становишта претње. На међународном нивоу, ово је погоршано анархичним системом светске политике и ограниченом количином информација доступних креаторима политике. И за крај да се присетимо шта је Геринг у Нирнбергу рекао о Русима:
„Да ли признајете да сте вероломним нападом на Совјетски Савез, услед којег је Немачка разбијена, починили највећи злочин?“, упитао је Геринга совјетски тужилац Роман Руденко. „То није злочин, то је фатална грешка“, одговорио је Геринг тупо, мрштећи се, спуштајући поглед.
Могу само да признам да смо деловали непромишљено, јер, како се испоставило током рата, нисмо много знали, а нисмо могли ни много да посумњамо. Главно је да нисмо познавали и нисмо разумели Русе. Они су били и остаће мистерија. Ниједан агент, ма колико добар био, не може да разоткрије прави војни потенцијал Руса. Не говорим о броју топова, авиона и тенкова. То смо отприлике знали. Не говорим о моћи и мобилности индустрије. Говорим о људима, а руски човек је увек био мистерија за странца. Ни Наполеон то није разумео. Само смо поновили Наполеонову грешку.”