Младим људима, било да су геј или стрејт, саветујем да буду своји, пристојни, да се труде и боре за своја права. На њима свакако остаје свет – овако за „Блиц“ прича млади писац Живојин Д. Панајотовић (33) о својој новој књизи „Стан у Тиршовој“.

И сам Панајотовић се аутовао, како се то данас популарно каже, односно признао породици и пријатељима, а касније и целом свету да воли мушкарце. Пре више од 10 година написао је прву причу, потом и први роман, да би затим постао „човек од пера“.

Његова књига „Стан у Тиршовој“ неће се допасти само припадницима ЛГБТQ+ популације, свако се може пронаћи у њој. Наиме, главни јунак Роберт одбацује стеге и заљубљује се у младог момка Страхињу, будућег сликара, који стидљиво, али упорно јури своје снове. Међутим, као и у свакој вези, они се суочавају са проблемима, драмама, недаћама и на крају канџе смрти узимају један живот.

Са Живојином Д. Панајотовићем смо разговарали о његовој књизи „Стан у Тиршовој“.

Ово је ваша друга или трећа књига, зависи од тога да ли убрајате ону која је објављена „преко гране“. Kада се код вас родила љубав према писању?

  • Тако је, ово је моја трећа књига. Рачунам и ту која се „писала“ за другога. Јако ми је жао што није угледала светлост дана у Србији. И даље мислим да је била сјајна. А љубав према писању родила се пре неких десетак година. Тачније 2012. сам сео и написао први текст.

За разлику од вашег претходног романа „Чекајући сунце“, „Стан у Тиршовој“ је књига која је писана као сценарио за филм или серију. Зашто?

  • У први мах, замишљена је као сценарио за филм. Kао једна супер прича, да би се касније родила идеја да ипак буде други, заправо трећи роман. Оно што ме је навело да кренем да пишем сценарио јесте то што сам хтео да пробам нешто ново, али сам се ипак задржао на романима, за сада.

Окосница ове књиге је љубав између два хомосексуалца са трагичним крајем. Можете ли мало боље да нас упознате са главним јунацима?

  • Окосница сваког мог романа је љубав између два мушкарца, јер просто не бих знао да напишем нешто стрејт или мислим само да не бих знао. Главни јунаци „Стана у Тиршовој“ су средовечни бизнисмен Роберт и млади уметник Страхиња. Он је, како на почетку креће прича, цео свој живот потрошио на посао, а млади уметник је студент који је помоћу стипендије дошао у велики град да постане познати сликар. Љубав се рађа, траје годину дана, али има трагичан крај.

Има ли у књизи аутобиографских елемената?

  • Има, можда и превише. Поред посвете, аутобиографско је то што ми је последњи дечко био моћан бизнисмен, а смрт младог лика је симболика убијене љубави зарад ситних интереса. Такође, реченице и дијалог су преписани из моје везе са последњим дечком.

Будући да вам писање није примарно занимање, како поред свих обавеза успевате и да пишете?

  • Све зависи од инспирације, када наиђе. Радни дан ми траје по 20 сати. Једном се догодило да сам због писања спојио целих 50 сати без сна.

Нова књига је у продаји у „Прајд инфо центру“. Kакве су реакције читалаца? Да ли ваше књиге помажу младим људима, који осећају страх од евенуталне осуде друштва због своје сексуалне оријентације, да проговоре и да боре се за своја права?

  • Да, хвала целој екипи из „Прајд инфо центра“. Kњига „Стан у Тиршовој“ се може наћи тамо и свима бих препоручио да оду баш тамо да је купе јер све што се прода у „Прајд инфо центру“ иде у хуманитарне сврхе, управо на тему живота геј људи у Србији. А овако, индивидуално, јако бих волео да свака књига која се продала, макар једну младу особу охрабри да се аутује.

Да ли је бити хомосексуалац у Србији и даље табу? Са којим проблемима се они најчешће сусрећу и, с друге стране, да ли сте ви имали непријатности само зато што волите мушкарце?

  • Мислим да одавно то није табу. На хомосексуалце мора да се гледа као на све остале људе. Ово је 21. век, 2024. година, више нема места неком негативном мишљењу на ту тему. А да ли постоје проблеми? Свакако да постоје. Верујем да још у неким мањим местима људи, нарочито млади, не желе да се аутују, односно да признају која је њихова сексуална оријентација. С друге стране, ја никада нисам имао проблем због тога што сам геј. Сусретао сам се са разним мишљењима, али на томе се све завршило. Kао и сваки пут кад причам на ову тему, то је мој лични став. Све од себе дајем да положај геј особа у Србији буде што бољи. Младим људима, било да су геј или стрејт, саветујем да буду своји, пристојни, да се труде и боре за своја права. На њима свакако остаје свет.

Kада би једна од ваших књига била екранизована, а ви бисте могли да бирате глумце, ко би играо главне улоге?

  • Лик бизнисмена Роберта би тумачио Милош Тимотијевић, а лик сликара Страхиње глумац Алексеј Бјелогрлић.

У плану је и писање новог романа. Можете ли нам открити неки детаљ?

  • Моја наредна књига биће трећа за српско тржиште, заправо моја четврта књига генерално гледано, и говориће о томе шта се деси када се љубав пронађе. Не бих баш да откривам завршетак, али могу да кажем да нема трагичан крај. Циљ ми је да следећи роман буде објављен до лета 2025. године.

О писцу
Живојин Д. Панајотовић рођен је 7. фебруара 1991. у Београду. Основну и средњу школу завршио је у српској престоници. Прву причу „Напукла тајна“ написао је 2012, а за њом приче „Све за љубав“ 2013. и „Деценија“ 2014. Након тога, када је сазрео као писац, из његовог пера изашао је роман „Хер Вили“, који је написао 2015. „Чекајући сунце“, његов други роман, крчкао се шест година, те је светлост дана угледао 2021.

Млади писац недавно је основао Удружење ЖДП, које се бави издаваштвом. Са тимом људи, како каже, даће шансу првенствено младима, али и свима онима који досад нису успели да објаве књиге, да то учине путем овог удружења. Према његовој најави, добродошле су и проза и поезија, као и сви књижевни жанрови.