АТОС И ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО
Специјално за Политику од дописника Танјуга из Париза
Благо које је вековима похрањено у манастирима Свете горе, у које спадају и дарови српских владара и племића, први пут је напустило Грчку и изложено је у једном од најлепших париских музеја, Пети пале, на изложби „Атос и византијско царство, ризница Свете горе”, која је отворена прошле недеље и трајаће до 5. јула.
„Ове предмете имамо прилику да видимо сада и можда никада више”, каже Рафаел Зиаде, француски комесар изложбе и стручњак за рани период Византије, не кријући задовољство што пред собом има дела која су јој иначе недоступна, јер је женама забрањен приступ овом светом месту последњих хиљаду година. „О Светој гори сањам и зато што знам да никада нећу моћи да је посетим”, каже Зиаде, додајући да је током изложбе срела многе Гркиње које су јој признале да су као мале сањале да се преруше у мушкарца како би могле да уђу на ово јединствено место.
Ризнице манастира на Светој гори не престају да привлаче западне византологе. „Сваки пут када моје колеге крену на Свету гору питамо се да ли ћемо открити нешто ново”, каже кустос изложбе. На изложби у Паризу, поред историјског дела, посебно је истакнута веза Свете горе са византијским, али и православним владарима, кроз царске декрете, архиве, иконе и литургијске предмете које су поклањали манастирима. (/slika2)Једна од најлепших је донација краља Милутина, икона из 14. века, која се чува у манастиру Светог Павла, изузетна по техници у којој је израђена и драгоценим материјалима, који указују да је реч о краљевском дару. У центру иконе је слика насликана на стакленој позадини, опточеној перлама, док је шири оквир позлаћен, са драгим камењем.
Светогорским манастирима су даровали не само српски владари, већ и племићи, попут деспота Томе Прељубовића, из чијег се ансамбла литургијских предмета изложених у Паризу издваја златни пехар изузетне лепоте који се чува у манастиру Ватопед. „Ови предмети су врло интересантни јер сведоче о великом сусрету западне и источне уметности. У форми овог изузетног пехара препознаје се готички утицај, иако је највероватније израђен у Цариграду”, објашњава Зиаде, која примећује да је „српски племић имао истанчан укус”.
У изложбу нису уврштена блага Хиландара, због чега је један представник велике грчке делегације, која је учествовала на отварању, пожурио да објасни „Политици” да то није намерно. Иконе, рукописе, повеље, књиге, одоре и друге предмете кустоси из Солуна су изабрали из девет грчких манастира: Ватопед, Ивирон, Григоријат, Дионизијат, Ксенофонт, Каракал, Пантократор, Свети Павле, Симонопетра и цркве Протат у Кареји, у којој се налази светогорска управа.
Најстарији рукопис на изложби је грчкипсалтир из 9. века, са 97 минијатура, настао мало пре него што су на Халкидикију почели да ничу први манастири. То је један од првих византијских списа после иконоборачке кризе, која је више од сто година раздирала царство. Иако је у питању оригинал, спис је у одличном стању, као и већина рукописа који су изложени, што се објашњава изузетном климом на Атосу, као и квалитетном припремом владарских списа, која је омогућила да се сачувају до данас. Међу изузетним предметима на изложби је и литургијски покров са ликом мртвог Христа из 14. века, извезен златним и сребрним концем, поклон византијског цара Јована VI Кантакузина.
Света гора је много пута нападана и освајана од гусара и варвара, због чега је само мали део некадашњег богатства сачуван до данас. Манастирске архиве изложене у Паризу, које обухватају период од 10. до 15. века, омогућавају да се стекне представа о броју донација и њиховој раскоши. Изложена је и серија царских декрета са печатом и потписима византијских владара, као и словенски и грузијски списи.
„Ова колекција је изузетна по томе што је стварана у континуитету, није прекинута од 10. до 15. века, односно до пада Византијског царства, па и касније”, каже Зиаде.
(/slika3)Иконе представљене на изложби датирају из 13, 14. и 15. века. Већина је израђена у Цариграду, а један број и у Солуну и радионицама у региону. Врло мало је израђено на Светој гори. На њима се види еволуција византијског сликарства, од дехуманизованих представа до правих портрета, као на фрескама које је око 1300. године осликао један од највећих византијских сликара, Мануел Панселинос. Византијски уметници су били инспирисани антиком у време тзв. „македонске ренесансе”, у 9. и 10. веку, као и у време династије Палеолога, последње која је владала Византијом. Они су извршили утицај на италијанске уметнике ране ренесансе, који су познавали византијску уметност и често покушавали да се ослободе њених канона, што је у вези са различитим теолошким статусом слике – у источном хришћанству она је изједначена са светим текстом, док је у западном хришћанству представа инфериорна тексту, па је препуштена машти уметника.
Упркос канонима, представа Христа и Богородице се мењала у византијској уметности, па се тако у 14. веку јављају изрази осећања, као што то показује велика икона са краја 14. века, на којој се Богородица онесвешћује од бола испод крста са разапетим Христом. Ова икона, осликана с обе стране, због своје намене у процесијама, стигла је у Париз из манастира Светог Павла. На другој страни иконе је представа Богородице са малим Христом, на којој су очи Христа изгребане, као што је то случај на многим фрескама у српским средњовековним манастирима и црквама – сведочанство скрнављења којима су били изложени кроз историју.
Западни истраживачи су Свету гору „открили” у 19. веку, трагајући за њеним ризницама чија су блага већином била непозната, па се дешавало да отворе ормаре из којих би испао неки византијски спис за који чак ни свештеници нису знали да постоји. Нису, међутим, сви имали исте намере, па су многи напуштали Свету гору са списима под руком или страницама истрзаним из средњовековних списа. О томе сведочи и „Птоломејева географија” изложена у Паризу, једна од највреднијих византијских књига, из које су неке странице истргнуте и данас се налазе у разним светским музејима.
Западни свет је био фасциниран Византијом и њеним сјајем још од времена крсташких похода, када је вероватно и настао израз који се и данас користи у француском језику: „То је византијско!”, односно раскошно, изузетно, драгоцено.