Једно од најбескрупулознијих занимања у Србији данас јесте оно које се тиче одвајања Србије од Русије и Срба од Руса. Срамота да се таквим послом баве припала је западним агентима утицаја које је наш народ од милоште назвао „НАТО пешадијом“, с обзиром да је њихов крајни циљ крајње јасан – увлачење Србије у НАТО, по могућности без референдума као што је био случај са Црном Гором. Kолективни запад се очито спрема за свеопшти рат са Русијом, те ће му у новом походу на ту земљу требати тамо неки Срби, Румуни, Бугари и други да буду глинени голубови против руске армије као најспремније војске данашњице, каже председник Српске лиге Александар Ђурђев.
„У мору текстова који имају за циљ да међу српским народом запате русофобију истиче се по својој лукавости и препредености један недавно објављен. Циљ тог текста је крајње необичан, чак и за западне агенте утицаја – да Русију и Турску представе као савезнике и партнере у борби против Србије и Срба. Разбити овакве сензационалистичке тезе није нимало тешко, али је, у мору лажних оцена руско-српских и руско-турских односа, оно крајње неопходно“, каже он и додаје:
Адвертисемент
„Вероватно не постоје два народа која су водила више ратова од Руса и Турака, а водили су их чак 13! Иако је Русија већину истих добила, трајне последице како по разумевање тадашњег колективног Запада, тако и себе саме, Русија је доживела након османско-савезничке победе над њом у Kримском рату 1856. године. Тада је свакоме у Русији било јасно да је римокатоличко-протестантски запад спреман на све, укључујући и на савез са једном муслиманском империјом, како би бацио на колена православно Руско царство. Управо је тај пораз оснажио, али и инспирисао Русију да заједно са балканским православним земљама, укључујући ту и две српске државе тог времена Србију и Црну Гору, до ногу потуче Османско царство у Руско-турском рату 1877-1878. године. Kао ни тада, Русија и Турска ни данас нису на истој страни историје. Турска је чланица НАТО, земља у којој су током Kубанске ракетне кризе биле размештене америчке нуклеарне ракете типа Тор и Јупитер како би угрозиле Совјетски Савез, земља која се служи историјским ревизионизмом отворено гајећи амбиције према кавкаском региону као руској зони утицаја и стидљиво се присећа времена када је Kрим наводно био турски. Турска није увела санкције Русији само зато што се боји одлучније руске реакције (на шта су Турци упозорени након што су оборили руски војни авион на граници са Сиријом и након убиства руског амбасадора у Анкари), али немојте имати сумње да ће Турска, као главна НАТО пешадија, бити на страни руских непријатеља, посебно у контексту жеље да се руске снаге блокирају у Црном мору.“
Ђурђев сматра да Русија „не само да није непријатељ или тутор над Србијом и Србима, већ њихов доказани историјски савезник“.
„Русија је одиграла кључну улогу у слабљењу моћи Османског царства, помажући српском народу да се од истог ослободи, она је ушла у Велики рат како би помогла измученој Србији, а велики Совјетски Савез је ослободио Београд и део данашње Србије пред крај Другог светског рата. Русија данас нити жели да дисциплинује, нити да уцени или застраши Србију, већ да јој помогне. Нема народа који има тако дубоко историјско памћење и осећај за своје верне савезнике као што то имају Руси. Знају они добро ко је ослабио Хитлерове снаге пре њиховог похода ка Русији, знају ко је уместо њих примио ударац и поруку колективног Запада током бомбардовања 1999. године, те знају ко је једини европски народ који им није увео санкције. Русија данас није никакав енергетски баук над Србијом, већ земља која нам је испоручивала гас по најјефтинијој цени и која, као већински власник НИС-а, пуни буџет Србије. Овде је на делу опасна замена теза да је Русија кривац за америчке санкције НИС-у, а не они који су те санкције увели противправно и са јасном претпоставком колико исте могу нашкодити Србији. Русија, бранећи НИС од америчких каубојских санкција данас, ради оно што је радила 2008. године када је купила његов већински пакет акција, а то је да не дозвољава да једно тако стратешки важно српско предузеће падне у руке српских непријатеља. Русији данас, као и што је био случај до сада, не треба Србија као протекторат, већ као савезник и партнер, не треба Србија као објекат, већ као субјекат способан да брани и себе и Русију и све друге који се часно боре за свој историјски опстанак и за тријумф правде и истине у међународним односима“, каже председник Српске лиге.