У новинарству, као и у животу, постоје жене које не одустају. Које остану усправне и када их живот не мази, и када се суоче са подсмехом, понижавањем, неправдом, и свим оним што носи борба за истину у друштву које често не уме да препозна праве вредности.
Две такве жене су Бранка Лазић и Драгана Ћендић.
Када сам их први пут упознала, нисам прво видела новинарке – видела сам људе. Људе са интегритетом, са топлином и снагом у погледу. Тек онда сам препознала и врхунске професионалце, жене које су својим радом, годинама и достојанством доказале да новинарство није само посао, већ начин живота, борба за истину и достојанство.
Бранка и Драгана су преживеле много тога што овај посао уме да донесе – од подсмеха, до отворених понижења од стране политичких неистомишљеника. Али никада нису пристале да се повуку, да заћуте или да се одрекну својих принципа. Њихова снага је у тишини, у начину на који се носе са неправдом – достојанствено, са осмехом, без горчине.
Никада нисам оправдавала било који вид насиља, а нарочито не над женама. Жена јесте нежнији, али не и слабији пол. И поносна сам на ове две – на Бранку и Драгану – јер су доказ да снага жене не лежи у сили, већ у истрајности, у храбрости да остане своја кад би многи већ одустали.
У времену када су искреност и солидарност међу женама све ређе, оне су пример да право пријатељство и колегијалност још постоје. Ретке су данас жене које ће назвати колегиницу и питати: “Како си?”, а да иза тога не стоји никакав интерес. Оне то чине искрено, из потребе да поделе топлу реч, да пруже подршку, да покажу да је емпатија и даље важна, и да овај свет још има наде док год постоје такве жене.
Зато, ова колумна није само о њима. Ово је прича о свима нама које смо бирале да будемо јаке, и кад нас живот сломи. О свима које су остале верне себи, свом позиву и својим вредностима.
Бранка и Драгана су симболи тог света — света у којем поштење, част и колегијалност и даље имају смисла.
/Пише: Јадранка Јевтић