Посета поглавара Римокатоличке цркве Турској је детаљно пропраћена у Грчкој. Скоро сви медији су у танчине преносили информације о папској посети и истицали значај екуменског јединства хришћана, поруке подршке хришћанима на Блиском истоку, и о потреби дијалога љубави, о миру итд те марљиво преносили најбитније делове у говорима и поздравима.
Повод папске посете је обележавање 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји,(данашњем Изнику 120 километара удаљеном од Цариграда). Подсећамо да се сам Сабор у Никеји се десио у мају 325, али због смрти папе Франсиска, ова годинама планирана папска посета је померена за новембар, односно за Славу Цариградске патријаршије (Светог Андреја Првозваног).
Ипак, сам догађај и све што му је претходило било је далеко сложенији, са много скривених порука и закулисних радњи јер је свака од страна учесница имала свој план и сопствене циљеве, како патријарх Вартоломеј, тако и папа, али и Р.Турска.
Иако се још увек нико званично не усуђује да јавно критикује патријарха Вартоломеја, у разговорима са грчким свештенством у Атини изражава се запрепаштеност његовим поступцима. Наиме, на прославу, Вартоломеј је намерно позвао само 3 православна патријарха, покушавајући да скупи тзв. Пентархију. Теолошки појам Пентархија означава пет црквених престола тј најзначајних градова у Римском царству,(Рим, Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим) у доба цара Јустинијана, који су учествовали на васељенским саборима и генерално одлучивали и управљали животом цркве током првих хиљаду година. На тај начин, Вартоломеј је свесно изигнорисао данашњу црквену реалност да постоје савремене патријашије (руска, српска, бугарска, румунска, грузијска итд),желећи да покаже да су тзв нове патријаршије којима је у другом миленијуму Цариград дао аутокефалију, суштински потчињене њему и да Православна црква може да делује и одлучује без њих. Из истог мотива, на прославу нису позвани ни представници Атине, али ни Кипра (где су, наводно, посебно увређени јер они јесу древна црква). Но, осим теолошких мотива, поједини тврде, да на евентуално присуство архиепископа Кипра турске власти нису гледале благонаклоно.
Паљживим и симболичним избором позваних гостију, Вартомолеј је покушао да пошаље поруку о теолошкој ирелевантности мишљења и ставова свих осталих православних цркава и да прикаже себе као свеправославног лидера и јединог доносиоца одлука у име свих православних. Циљ оваквог поступка јесте својеврсна ”освета” што највећи број православних цркава није прихватио, нити признао његову одлуку о аутокефалији Украјинске цркве.
Истине ради, вреди напоменути да се у целини Пентархија, никад није физички састала, нити донела било какву одлуку, иако је теоретски постојала у Византијско доба и постоји у црквеном праву. Тако ни овај пут, скоро 1500 година после смрти цара Јустинијана, Пентархија није заживела и није се састала. Уз папу, Вартоломеју се одазвао једино александријски патријарх Теодор, чију малобројну цркву су Руси де факто уништили стварањем паралелне руске цркве у Африци, где су преотели практично све свештенике и вернике. Свој живот и постојање Александријаска патријаршија и пре, а посебно сад, одржава преко новчаних прилога које добија преко Одељења за црквена питања грчког МИП.
Међутим, Вартоломејев позив је одбио јерусалимски патријарх Теофил, иако незванично. Саговорници сматрају да разлога има више, од којих је само један утицај Москве. Теофил, иако је Грк са Пелепонеза, одбија да учествује у догађајима који јачају Цариградске претензије за апсолутну власт у Православној цркви. У медијима склоним патријарху Вартоломеју већ дуже време га описују као уцењеног од Руса, и издајника националних интереса. Посебно се ”издајничким” описивао његов ненајављени и изненадни сусрет са Ердоганом у мају о.г, када је сачекао да Вартоломеј оде негде у посету, али и оптужван је да је са руском фракцијом учествовао у догађајима који су на крају довели до оставке архиепископа Синајског Дамјана овог лета. Осим овога, јасно је да Теофил није ни могао да учествује на прослави некаквог јединства са западним хришћанима због својих верника, који генерално гаје антизападна осећања и налазе се у сред рата, у коме Запад има своју улогу.
После Теодора, одбијеница Вартоломеју је стигла и из Сирије – Антиохије, иако је патријарх Јован првобитно најавио свој долазак. Ипак, одлука је промењена на Синоду, будући да су сиријски митрополити сматрали да у доба опште напетости и превирања, не смеју да учествују у неком ”западњачком догађају” који се врло лако може претворити у политички, са несагледивим последицама по њихов народ и цркву. Пре свега јер сами десничарски Турци и њихови сиријски савезници нису гледали благонаклоно на прославу неког ”неверничког” догађаја, који су у својим медијима означавали, нови крсташки поход, политичко-религијски пројекат за отимање турске земље, шоу и медијски спектакл, а не као верски догађај. Занимљив је детаљ који су националистички Турци приметили да се датум доласка папе Лава у Турску /27. 11. 2025./ поклопио са датумом из 27.11. 1095. када је тадашњи папа Урбан на сабору у Клермону позвао европске хришћане у Први крсташки рат.
Ипак, чини се да је п. Вартоломеј до самог краја веровао у свој пројекат те улагао напоре да се окупи тзв. Пентархија. Тако је дан пред долазак папе у интервјуу за атински Катхимерини, рекао да му је незамисливо да се сретну ”Петар и Андреј без Јакова”, алудирајући на Христове апостоле који су основали Цркве у Цариграду, Антиохији и Јерусалиму. Но, и поред свих притисака, ни ”Петар” ни „Јаков“ му нису дошли.
Критичари п. Вартоломеја сматрају да његови поступци праве непоправљиве стратешке и геополитичке грешке и штету тзв. Јелинству (хеленизму). Уместо да сачува и унапреди верски утицај који су Грци, тј. Цариград имали, посебно у црноморској области, Вартоломеј је овај пут, без Руса, Румуна, Бугара и Грузина, упадљиво стајао сам и тиме показао да Грци после три миленијума физичког и културног присуства и утицаја немају шта више да траже на Црном мору. Коментари на грчким друштвеним мрежама емоционално оптужују Русе за намерну саботажу догађаја, само ретки наводе да је грешка ипак до Вартоломеја, те да га је пркосан узвик ”Слава Украјини” у мају о.г., током сусрета са В. Зеленским у САД, скупо коштао. Поједини наводе да је смрћу Анастасија албанског, који је одбијао да следи Вартоломејеве идеје, Јелинство постало озбиљно угрожено, те да су идеје Анастасија албанског и Теофила јерусалимског о добрим односима са словенским цркавама једини исправан пут за Грчку цркву. Критичари Вартоломеја сматрају да је прослава 1700 година сабора у Никеји тако испала више пораз, и доказ Вартоломејеве /и последично свегрчке/ изолације, него тријумф, који је био замишљен.
Паралелно са поразом, поједини сматрају да је овим догађајем Вартоломеј по ко зна који пут несвесно и ненамерно помогао Ердогану да Турску прикаже као миротворни мост између Истока и Запада, место сусрета религија, и као умерену, мирољубиву, и толерантну државу према хришћанској мањини, која несметано обележава своје празнике, што је према општем утиску далеко од истине.
Свакако, своје политичке интересе и циљеве током посете је имао и Папа, који је објавио посебан документ тзв. апостолско писмо, у коме је еуфемистички ”признао” да је Никејски симбол вере ”измењен” на Западу 1014. године. /Вреди напоменути да су милиони православних током протеклих хиљаду година убијени и мучени због те ”измене”./ Током посете Никеји, папа је прочитао текст без ”измене” и позвао на превазилажење теолошких контроверзи, које су изгубиле разлог постојања.
Папа тако наставља своју политику компромиса и обједињавања различитих фракција (левичарима прича о социјалној правди, конзервативцима даје традиционалну латинску мису, муслиманима у суживоту, итд). У том смислу, опште јединство хришћана је један од његових приоритета и наратива. Међутим, јасно је да је било какво јединство православних и римокатолика у коме не би учествовале савремене православне цркве, потпуна илузија и може само да погорша тренутну ситуацију. У саопштењу папе Лава и патријарха Вартоломеја заједничко прослављање Васкрса које је најављивано, није посебно поменуто, него је лаконски похваљено и обећано да ће се радити на том питању.
Папа је несумњиво дошао у Турску јер је она центар прожимања дипломатских активности и иницијатива за два горућа спољнополитичка питања којима се бави Ватикан, Украјина и Блиски Исток. Упадљиво је да, (за разлику од својих претходника) папа није посетио Свету Софију, и тиме је избегао непријатну тему њеног претварања у џамију. На сличан начин, као и његови претходници, папа је отишао да се поклони и положи венац на гроб Кемал паше Ататурка, директно одговорног за геноцид над преко 1,5 милиона Јермена, и прогон преко 2 милиона Грка из Мале Азије 1923.
Иако су грчки медији папину посету означавали као историјски сусрет поглавара свх католика и свих православних, и говорили о јединству цркве и екумензиму, јасно је да се из турске и ватиканске перспективе посета посматрала другачије. Осим са Вартоломејем, папа се сусрео са 26 других поглавара различитих малобројних хришћанских заједница које живе у Турској, те је посетио неке од 35 000 римокатолика који живе у Турској. Информације из околине п. Вартоломеја тврде да је патријарх отишао у Анкару да дочека папу на аеродрому, али да му је турски Протокол то онемогућио, обећавши да ће папу моћи да дочека на аеродрому у Истанбулу. Патријарх Вартоломеј (85 година) се потом вратио у Истанбул, те је сутрадан поново ишао да дочека папу. Међутим, Протокол МИП-а Турске је ”у последњем тренутку одлучио” да папа, ипак, изађе на други излаз, тако да се дочек на аеродрому није десио.
Током посете папе Цариградској патријаршији, грчку Владу је представљао заменик МИП Јоанис Михаил Ловердос, задужен за дијаспору и хеленизам. После славске литургије, на којој је присуствовао папа је отпутовао у Либан.