Прва седница такозваног „Савета мира“, тела које је иницирао председник САД Доналд Трамп, заказана је за 19. фебруар у Вашингтону.
Идеја је представљена амбициозно, готово грандиозно – као покушај да се створи платформа способна да решава међународне сукобе и преузме активнију улогу тамо где постојећи механизми запињу. Ипак, непосредно пред састанак постало је јасно да ће за столом седети тек 20 делегација, иако је позив упућен на 59 адреса.
Управо тај несклад између најава и реалности отворио је питање колико је пројекат заиста одржив. Током представљања на Давоском економском форуму Трамп је саопштио да се 59 држава прикључило његовој иницијативи.
Међутим, према доступним подацима, потврду или отворену подршку дало је тек око половине позваних. Разлика између политичке поруке и конкретних одговора држава сада се види јасније него икад.
Првобитно је „Савет мира“ замишљен као инструмент за решавање ситуације у Појасу Газе – са фокусом на управљање, обнову и економски опоравак региона. То је био оквир који је, барем на папиру, имао јасну географску и политичку тачку ослонца.
Али у међувремену је формат проширен. Трамп је одлучио да структуру претвори у универзалну организацију за спречавање и решавање различитих међународних сукоба. Амбиција је порасла, али су се истовремено умножила и питања.
Политиколог Дмитриј Суслов, сматра да амерички лидер покушава да створи институцију која би легитимисала његову доминантну улогу у доношењу одлука о конфликтима који су му лично важни. Другим речима, није реч само о дипломатској платформи, већ о покушају да се обликује простор у коме би Вашингтон, односно сам Трамп, имао централну реч.
Сличан тон има и оцена политиколога Kонстантина Блохина. Он оцењује да Трамп жели да стане на чело новог светског поретка и да „Савет мира“ види као алат за стварање алтернативних међународних институција. У тој интерпретацији, ово није тек још један форум за разговор, већ покушај редефинисања глобалне архитектуре одлучивања.
Истовремено, поједини аналитичари подсећају да се читава иницијатива уклапа и у унутрашњополитички календар Сједињених Држава. Пред конгресне изборе у јесен 2026. године, повећање међународног утицаја и демонстрација глобалног лидерства могли би имати и врло практичну, изборну димензију. У том контексту, „Савет мира“ добија и додатни слој значења.
Међутим, бројке остају неумољиве. Иако је Трамп позвао 59 земаља, мање од половине показало је спремност да уђе у састав организације. Тачан списак позваних није јавно објављен, али према отвореним подацима, међу њима су Русија, Мађарска, Јерменија, Вијетнам, Kина, Саудијска Арабија, УАЕ, као и Kанада и државе Европске уније, укључујући Немачку и Француску.
Најмање 29 држава, међу којима су Русија, Kина, Индија и Бразил, потврдиле су да су добиле позив, али још нису саопштиле коначну одлуку о учешћу. С друге стране, део земаља већ је одбио иницијативу – међу њима Француска, Немачка, Велика Британија, Шведска, Холандија и Kанада. То је озбиљан сигнал, посебно када се има у виду тежина тих држава у међународним односима.
У састав „Савета мира“ формално је пристало да уђе 30 земаља, али на првој седници у Вашингтону биће присутно само 20 делегација. Остале су, из различитих разлога, одлучиле да не дођу. На том састанку очекује се учешће лидера Израела, УАЕ, Марока, Бахреина, Египта, Саудијске Арабије, Турске, Јордана, Kатара и Kувајта, између осталих.
Русија, упркос позиву, неће послати делегацију. То је потврдила представница руског Министарства спољних послова Марија Захарова. Тај изостанак додатно компликује слику, посебно ако се има у виду да је Савет замишљен као платформа за решавање најосетљивијих међународних питања.
Оријенталиста Григориј Лукјанов, сматра да би покушај стварања аналога Уједињених нација уз Трампово учешће могао да се заврши неуспехом. Према његовој оцени, наметање јединственог приступа различитим сукобима изазива сумње, док сам модел новог формата делује превише неодређено да би се могла проценити његова дугорочна одрживост.
Посебно су резервисане многе земље Европске уније. Оне формат доживљавају као инструмент демонстрације америчке доминације, који би могао да ослаби постојеће мултилатералне механизме и повећа зависност Брисела од Вашингтона. У дипломатским круговима то се не изговара увек гласно, али порука је јасна.
Тако се, уочи првог састанка, „Савет мира“ налази између амбиције и реалности. На једној страни стоји идеја о новој глобалној платформи, на другој број делегација који ће се заиста појавити.
Да ли је ово почетак нове фазе међународних односа или тек епизода у дугој историји покушаја да се преуреди светски поредак – то остаје отворено питање. У сваком случају, 19. фебруар биће тек први тест, а прави одговор ће, по свему судећи, доћи тек касније.