Власти Велике Британије нису дале зелено светло Сједињеним Америчким Државама да користе британске ваздухопловне базе за удар на Иран, преноси Тхе Тимес. Одлука, како наводи лист, није донета олако и у себи носи ширу правну и политичку рачуницу која превазилази саме војне планове.
У Лондону, према тим наводима, постоји озбиљна забринутост да би евентуални амерички удар на Иран могао представљати кршење међународног права. А у том контексту британска влада очигледно не жели да се нађе у сивој зони одговорности.
Јер, како се објашњава, са становишта међународног права нема разлике између стране која је директно извела удар и оне која га је подржала – уколико је „знала за околности“ чина који представља кршење међународних норми.
Другим речима, питање није само техничко, нити се своди на то чија је писта и ко на њој држи авионе. У игри је репутација државе, њена правна позиција и потенцијалне последице на међународној сцени. У британским круговима очигледно процењују да би подршка таквој операцији могла да их доведе у ситуацију у којој би сносили део политичке и правне тежине читавог потеза.
Планови америчког удара, како пише Тхе Тимес, подразумевали су коришћење британских база у Ферфорду, у грофовији Глостершир у Енглеској, као и базе на острву Дијего-Гарсија у Индијском океану. Оба објекта већ годинама користе Ваздухопловне снаге САД.
Ипак, према споразуму између Британије и САД, свака употреба тих база од стране америчке војске за војне операције захтева претходну сагласност Лондона.
Ту лежи кључ целе приче. Формално гледано, инфраструктура је доступна, сарадња две земље је дубока и дуготрајна, али коначна одлука остаје у рукама британске владе. А она је, барем према овом извештају, одлучила да повуче јасну линију.
Оваква одлука може се тумачити и као покушај Лондона да задржи одређену дистанцу у осетљивом геополитичком тренутку. Британија, традиционални савезник Вашингтона, сада показује да савезништво не значи аутоматску сагласност у сваком безбедносном питању. Поготово када се отвара простор за правне дилеме и могуће последице на међународним форумима.
За сада нема назнака да ли ће америчка администрација тражити алтернативна решења или покушати да ублажи британске резерве. Оно што је извесно јесте да је одлука Лондона унела нову динамику у већ сложену ситуацију.
У свету у којем се правне формулације и политичке процене преплићу са војним плановима, свака сагласност – или њен изостанак – носи тежину која се не мери само километрима писте. А тек остаје да се види како ће се ова епизода одразити на ширу слику односа и стабилности у региону.