Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века Србија је водила неколико ратова, већином успешних, који су допринели повратку многих историјских српских крајева у оквире матичне државе. Тај период ратова изнедрио је неколико знаменитих српских војсковођа, које је народ прихватио као своје јунаке, чија су имена трајно обележена називима улица, школа и насеља. Међу ове прослављене војсковође спада и генерал Божидар Јанковић (1949–1920) чије име носе не само улице многих наших градова, већ је по њему названа варошица Ђенерал Јанковић, на територији Косова, на граничном прелазу према Северној Македонији.
У Београду и другим градовима, по овом војсковођи носе назив улице Боже Јанковића, без навођења његовог војног чина. Своју војничку каријеру Јанковић започиње 1874. као поручник и након успешног деловања постепено напредује до титуле генерала, коју стиче 1902. Командовао је над неколико војних јединица у борбама током два ослободилачка рата с Турском 1876. и 1878, као и српско-бугарског рата 1885. У релативно дугом периоду мира, до почетка балканских ратова 1912, до изражаја су дошли Јанковићеви квалитети као теоретичара, писца и политичара.
Паралелно са свим дужностима активног официра обављао је и већи број дужности које су подразумевале високе интелектуалне и моралне квалитете. Био је начелник оперативног одељења Главног генералштаба, као и војни министар. На Војној академији био је професор предмета Кронирање и премеравање и био уредник два војна часописа – „Ратник” и „Службени војни лист”. Био је председник организације „Народна одбрана” која је координисала четничка дејства на територији Македоније, као и председник Војнодисциплинског суда у Београду у периоду мира, али и у време Првог светског рата од 1916. до 1918, током боравка Врховне команде на Крфу. На почетку Првог светског рата Јанковић, као прослављени војсковођа, позван је у војску Црне Горе за команданта Генералштаба. Међутим, услед неспоразума с тамошњим војсковођама и краљем Николом, након краћег времена напушта Црну Гору.
Највећи успех Божидара Јанковића било је улазак српске војске под његовом командом на територију Косова, што је народ прихватио као освету Косовске битке. У почаст команданту ослободилачке војске, варошица Елез Хан је 1914. добила назив Ђенерал Јанковић. Након интервенције снага НАТО-а 1998. године, сви Срби, којих је било око 40 одсто, напуштају ово насеље. Сепаратистичка албанска власт 2012. враћа насељу стари назив Елез Хан, док за наш народ и државу Србију назив овог места остаје непромењен.
Након формирања државе СХС 1918. генерал Јанковић је постављен за команданта војне области са седиштем у Загребу. У област која је донедавно представљала један од центара непријатељске аустроугарске војске, одређен је командант врхунског искуства и способности. Међутим, генералов рад бива брзо прекинут његовом болешћу и смрћу 1920.
Милојко Јанковић (1884–1973), син Боже Јанковића, кренуо је очевим стопама према војној каријери. У Војну академију ступа 1900, а прве војне дужности преузима 1903. Ратна искуства почиње да стиче у балканским ратовима 1912. и 1913. У Првом светском рату учествује у борбама до 1916, када одлази у Русију на дужност команданта Српске добровољачке дивизије у Русији. После рата обавља неколико командних функција, а затим бива именован за војног изасланика у Атини. Слично свом оцу, и Милојко бива постављен за начелника Наставног одељења Главног генералштаба и обавља дужност уредника часописа „Ратник”. Чин генерала стекао је 1929. Значајну улогу одиграо је на функцији команданта Југословенског ратног ваздухопловства, радећи на његовој модернизацији и јачању и унапредивши га до високог нивоа развијених европских земаља. Ваздухопловство је тада располагало домаћим модерним ловачким авионом ИК-3, уз више страних модела, као што су „месершмит”, „харикен”, „дорније” и други. Априлски рат га затиче на месту команданта Приморске области, где су га заробили Италијани. Из логора бежи 1943. и скрива се до пада Италије. Од 1944. до 1945. у саставу је Југословенске војске ван отаџбине, након чега се враћа у Београд, где умире у дубокој старости.
Ратни историчари сматрају да генерал Божидар Јанковић по значају стоји уз раме славних војвода Путника, Степе, Мишића и Бојовића. Божидаров син Милојко Јанковић пуну војничку зрелост доживео је у држави СХС, односно Југославији, у којој су интереси Србије били потискивани утицајима унутрашњих сила, чији је потајни циљ било рушење сопствене државе. И у таквом окружењу Милојко је стварао дела као достојан наследник свог великог оца.