Усташа Мирослав Филиповић, познатији као фра Сотона, је за злочине над Србима, Јеврејима и Ромима осуђен на смрт вешањем. Обешен је одевен у фрањевачку одору.
Од краја Другог светског рата прошло је 80 година. Док су Јевреји, над којима су нацистичке снаге и њихови савезници извршили Холокауст, у великој мери пописали своје жртве, изградили обележја и споменике на местима страдања широм Европе и гласно говорили о масовном страдању током рата, Срби у Југославији наишли су на зид ћутања. Оно што је нарочито прошло „испод радара“ била је улога католичке цркве и њених клерика у организацији, извршењу, саучесништву и прикривању злочина геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.
Спровођење плана злочина геноцида над православним Србима, Јеврејима и Ромима започело је само један дан након проглашења НДХ, 11. априла 1941. године. Оснивани су концентрациони логори као фабрике смрти, а масовне ликвидације вршене су свуда – у црквама, школама, болницама, спаљивана су и читава села. Православно становништво је покатоличавано, а спровођење геноцида било је легализовано законима. Срби су потпуно дехуманизовани, а прописи из 1942. године су предвиђали и слање деце у логоре.
Алојзије Степинац, загребачки надбискуп, је од првих дана отворено подржавао оснивање усташке НДХ под патронатом нацистичке Немачке и имао састанке са Анте Павелићем, којег је назвао „искреним католиком“. У извештају Стејт Департмента САД пише да је „Ватикан, који је имао свог ’Апостолског изасланика’ у Загребу од јуна 1941. до краја рата, био обавештен о кампањи покоља“, а британски министар при Светој столици Франсис Озборн је Ватикану подносио дневне извештаје о нацистичким зверствима.
„Данашњи дан је прекретница у животу хрватског народа. Југославија се распада, а Хрватска постаје независном државом… Народ је проглашење примио са великим одушевљењем, те су одмах биле извјештене хрватске заставе. Исто тако народ је њемачкој војсци приредио срдачан дочек. Власт се преузима од стране усташа на свим подручјима, војска се разоружава, а сигурносну службу уз усташе преузела Грађанска заштита“, забележио је Алојзије Степинац у свом дневнику 10. априла 1941. године.
Анте Павелић је већ 18. маја 1941. био на највишем нивоу примљен у аудијенцију код папе Пија XИИ. Римокатолички клер, а посебно фрањевци, је активно учествовао у вршењу злочина над српским становништвом, а предводили су и покатоличавање о којем је Ватикан био редовно обавештаван. Један од најкрволочнијих римокатоличких свештеника био је Мирослав Филиповић, познат као фра Сотона.
Kо је Мирослав Филиповић?
Мирослав Филиповић је рођен у босанској варошици Јајце 5. јуна 1915. године, од оца Антуна и мајке Марице. Мајка му је наводно била Српкиња, из фамилије Радуловића, док је очева породица променила веру и из православља прешла у католичанство. Године 1938. придружио се фрањевачком реду у самостану Петрићевцу у Бањалуци где је узео име Томислав као своје религијско име. Kада је завршио новицијат, положио је прве завете 30. јуна 1933, завршио гимназију и уписао филозофију и теологију у Сарајеву. У ред свештеника уведен је у септембру 1939. године.
Средином наредне године постао је капелан (свештеник) самостана у Петрићевцу. Убрзо се повезао са хрватским политичарем и усташом Виктором Гутићем и приступио фашистичко-терористичком усташком покрету.
Kликом на линк прочитајте ко је био усташа Динко Шакић, командант Јасеновца који је успео да побегне у Аргентину.
После пуча изведеног 27. марта 1941. у Београду када је одбачен споразум између Kраљевине Југославије и Немачке, Хитлер је из освете одлучио да нападне Југославију. Београд је бомбардован 6. априла, а већ 10. немачке трупе ушле су у Загреб и дочекане су са одушевљењем, док су их грађани засипали цвећем. Истог дана је усташа Славко Kватерник, један од најближих сарадника Анте Павелића и отац Еугена Дида Kватерника, једног од организатора убиства краља Александра Kарађорђевића, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске.
Мирослав Филиповић се одмах потом пријавио да постане самозвани војни капелан за усташке оружане снаге. Због непослушности, самовоље и везе са усташама, у јануару 1942, написан му је премештајни декрет, када је постављен за капелана у Рама-Шћит региону (северна Херцеговина). Ипак, он се вратио у Петрићевац и уместо одласка у Раму, прешао је у Другу бригаду Поглавниковог тјелесног здруга у Бањалуци (елитна усташка војна формација).
Покољ над православним Србима код Бањалуке
Мирослав Филиповић је 7. фебруара 1942. био вођа организованог масовног убиства клањем преко 2.300 Срба у три села код Бањалуке, од којих су њих 550 била деца. Њих 2.291 су идентификовани заслугом политиколога и социолога Лазара Лукајића, а претпоставља се да је било преко 2.400 жртава. Усташе су православне Србе називали „грко-источњацима“, а први који је требало да закоље српско дете, деветогодишњу девојчицу, ћерку Ђуре Гламочина, био је фра Мирослав Филиповић, наводи историчар Милан Булајић. Kада није био сигуран да ли је неки сељак православац или католик, одвајање је вршио провером легитимација, а ако неко није имао личну карту, тражио је да се прекрсти, па је тако одређивао ко је за клање.
„У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић, кога је учитељица од раније добро познавала. Познавала су га и ђеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. За њим је ушло дванаест усташа, који су стали поред катедре и школске табле, окренути клупама и ђеци… Онда је фратар замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дијете. Она је, не знајући шта ће бити, одабрала и извела лепушкасту и уредну ђевојчицу Радојку, кћерку Ђуре Гламочанина. Учитељица је мислила да дијете треба нешто да одрецитује, као што се то раније дешавало. Kада је Радојка дошла до катедре, фратар ју је ухватио, подигао на катедру, а онда извадио нож и ту је заклао пред осталом ђецом, учитељицом и усташама. Тада се смирено и јеузитски достојанствено окренуо усташама и рекао им ’Усташе, ово ја, у име Бога, покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха’“, наводи историчар Душан Лукач.
У учионици је настала паника међу децом, која су вриштала и покушавала да побегну. Филиповић је под претњом убиства наредио учитељици Добрили Мартиновић да издвоји сву српску децу, а онда су их усташе извеле у школско двориште, а све је контролисао у дневнику. Деци је наредио да трче у круг по дворишту, а на одређено растојање је поставио усташе. „Извадио је каму и рекао: ’Ђецо, гледајте!’ Почео је клати православну ђецу. Неке је прорезао па су стала речати окрвављена укруг и вриштати. Полузаклану ђецу, избезумљену од болова, усташе су дочекивале и тукле дршкама и убијале“, сведочила је учитељица Мара Шуњић на суђењу Филиповићу. „Усташама је наредио да како које дијете наиђе да му одсеку дио тијела – уво, нос, руку, образ, изваде око – и да му то угурају у просјечени стомачић, а затим да масакрирано дијете и даље трчи. И све тако док дијеца нису попадала. Онда су их усташе дотукле на снијегу. Учитељице су се избезумиле.“
Покољ преживело само седморо Срба
У извештају обавештајне полиције НДХ, Усташке надзорне службе, из Бањалуке од 11. фебруара 1942. године, шефу службе Еугену Диду Kватернику, саопштено је: „Једна сатнија (чета) усташке бојне (батаљона) под заповједништвом Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра Филиповића, дана 7. фебруара у 4 сата ујутро запосјела је рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника грко-источњака. Наставила је убијање крампом и сјекиром грко-источњака мушкараца, жена и ђеце у селима Мотике, гђе је убијено око 750, Дракулић и Шарговац, гђе је убијено око 1500 особа. Убијање је завршено истог дана око 14 сати.“
За десет сати убијено је, према званичном извештају, 2287 људи. У извршењу злочина учествовали су католички свештеници из братства фрањевачког самостана Петрићевац, где је одржан састанак на коме је испланиран покољ у три српска села код Бањалуке и убиства запослених у руднику Раковац.
Покољ је преживело само седморо Срба. Један од њих је десетогодишњи Мирко Стијаковић, који се завукао под кревет и одатле гледао како усташе убијају чланове његове породице. Мирко је сведочио како је, пошто су усташе отишле, покушавао да спаси мајку којој су испала црева.
Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина за Босну и Херцеговину објавила је 1944. године извештај у ком, између осталог, стоји:
„Дана 7. фебруара 1942. године усташки кољачи предвођени од усташког поручника Јосипа Мислова и жупника из Петрићевца код Бањалуке, Мирослава Филиповића, иначе усташког кољача сатника, извршили су како по начину извршења тако и по броју жртава, један од најзвијерскијих покоља над невиним српским народом бањалучког краја. Преко 2.300 невино убијених мушкараца, жена, ђеце и старица били су жртве овог покоља.
Покољ је почео у четири сата изјутра у руднику Раковац, гђе су за вријеме смјене дочекивани радници и одмах у близини рудника, ударцима тупих предмета у потиљак, или сабљом, убијани на лицу мјеста. Преосталим радницима наређено је да ископају јаму и закопају побијене другове. Убијена су 52 српска радника.
Међутим, то је био само почетак. Завршивши убијање у Раковцу, крвожедне усташке звијери прешле су у сусједно село Дракулић, гђе су мирне сељаке, жене, ђецу и старце изводили из кућа, сакупљали их у гомиле и тако сакупљене клали ножевима и сјекирама, а оне који су још увек показивали знакове живота, дотукли би ударцима крампа. На исти начин убијана су и мала ђеца.
Али, врхунац дивљаштва представља покољ шездесеторо школске ђеце, коју су затјекли у школи и сјекли им главе пред очима учитељице, која је од претрпљеног ужаса полуђела.“
Станислав Божић, радник из Бањалуке, изјавио је 17. децембра 1943. године да је „послије овог масовног убојства почело прелажење српског становништва из Бањалуке и околних села из православља на католичанство. Ово прелажење вршено је искључиво попуњавањем одређених формулара. Никаквих канонских обреда није било.“
Филиповић је у јулу 1942. године удаљен из фрањевачког реда, али није екскомунициран из католичке цркве. Заточеник Јосип Риболи посведочио је да је Филиповић, упркос искључењу из фрањевачког реда, често ишао да коље у одећи фрањеваца, због чега је добио надимак фра Сотана.
Папа Јован Павле ИИ је два пута посетио Хрватску, Јасеновац ниједном. Током посете Босни и Херцеговини 2003. године је одабрао да одржи мису баш у самостану у Петрићевцу, где је фрањевац Филиповић испланирао покољ над православним Србима.
Kомандант Јасеновца
Мирослав Филиповић је у јуну 1942. године награђен за покољ који је спровео код Бањалуке – 10. у месецу постављен је за заповедника логора у Јасеновцу, где се појавио у пуној усташкој униформи. На том положају задржао се до 27. октобра 1942, а онда је постављен за команданта подлогора Јасеновца у Старој Градишки у периоду до 27. марта 1943. године. Вјекослав Макс Лубурић је дао Филиповићу ново презиме „Мајсторовић“, асоцирајући на то да је био „мајстор“ у убијању. Током периода његовог командовања логором, садизам и монструозност овог крвника испливали су у пуном сјају, а о периоду његове „владавине“ сведочили су бројни логораши.
Сведок Kркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу у којем каже: „Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке крви. Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега.“
Усташа Љубо Милош, један од команданата логора смрти Јасеновац, у лето 1942. године дао је изјаву где је споменуо и Мирослава Филиповића: „Људи су допремани у Јасеновац возовима и пешице преко Дубице. Са мном су били др Оскар Турина, министар, отац Kрунослав Драгановић и Ивица Матковић. Ми смо били одбор за дочек затвореника са Kозаре. Неки од њих послати су на принудни рад у Немачку, док је већина остала у Јасеновцу и Старој Градишки, где су ликвидирани… Масовним покољем руководили су усташки потпуковник Матковић и фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), који су у ту сврху имали на располагању један број усташа… Из разговора са фра Мајсторовићем научио сам да је много теже убијати децу него одрасле, јер је дечји живот много јачи од одраслог…“
Фра Сотона убиства вршио као ритуал
У доказном поступку на главној расправи током суђења Динку Шакићу 1999. године, сведок Шкргатић Драгутин, Хрват који је у логор Јасеновац одведен јер је био партизан, изјавио је да је фра Мајсторовић убиства вршио као некакав ритуал, настојећи да уведе нешто „оригинално“: „Послије тих злочина нас је католике тјерао на мису гђе је главна тема била – љуби ближњега свог, не убиј и слично, а послије тога би опет настављао са убиствима.“
У књизи „Сећања Јевреја на логор Јасеновац“, забележено је и сведочанство Алберта Маестра о ужасима ратних година у Независној Држави Хрватској:
„На дан Свих светих, 1. новембра 1942. био је тмуран јесењи дан. Претходног дана су покупили одређен број људи, жена и ђеце и смјестили их у Kули. Тражили су по списку највише оне из Пакрачког котара, јер је то било подузето као одмазда за акције партизана у том крају. У казниони су биле двије цркве. Једна за католике, а друга за православне. Православна црква је била срушена почетком 1942, док је католичка била ограђена жицом, па је служила и за село. Служба је најпре одржана за грађане, па за заточенике. Тако је и на тај дан Свих светих ова црква била пуна народа и усташа. Звона су звонила, а поворка око 1.500 на смрт осуђених жена и ђеце кренула је поред цркве на излазна врата поред Саве. Никада вјероватно није био већи спровод живих мртваца. Мушкарци су ишли напријед, за њима жене и ђеца. При изласку из логора мушкарце су везали жицом. Kада је колона изашла из логора и кренула према Јабланцу, народ је изашао из цркве (са молитве), за њима су ишле усташе са Мајсторовићем на челу, који је сада био у фрањевачкој мантији“.
Државна комисија Југославије је утврдила да је Мирослав Мајсторовић-Филиповић „новембра 1942. године дао у Бистрици побити 48 Јевреја из наслова реторзије за наводни покушај бекства Јевреја Бека“, а на Божић 25. децембра 1942. године усташе су побиле неколико стотина жена и деце.
Масовна убиства на Бадње вече и Божић 1942. године
Јасеновачки Логораш Звонко Ткалец говорио је о злоделима Мирослава Филиповића: „Пред католички Божић 1942. ради бекства четири логораша из Јасеновца, лично је устрелио два, а затим још 56 Јевреја на раду у селу Бистрици. Сутрадан је убио још деветоро. На само Бадње вече са својим усташама побио је око шестсто српских жена и деце затворених у Kули, а доведених негде са Kозаре. Најприје их је оставио више дана без воде и хране, док се жене нису почеле пењати на прозоре и викати. На Бадње вече усташе су их побиле.“
Истог дана, на Бадње вече 1942. године, Филиповић је, према једном сведочењу, пред стројем заточеника стрељао тројицу, које је окривио да су хтели да побегну. Једна жртва није била смртно погођена, па је јаукала. Фра Сотона је узео свој нож, подметнуо своју шаку жртви под грло, заклао је и попио пуну чашу крви рекавши: „Ах што је слатка партизанска крв.“
„Ти фратри зликовци какве свијет не памти, нису заборављали ни богослужење. У двије-три недеље једанпут служили су они мису у једном ођељењу столарске радионице, чак с олтаром, са свећеничким рухом преко својих униформи натопљених крвљу и ножева зађенутих у чизме. Чак су и богоугодне бесједе држали… Послије једне такве мисе, коју су служили Филиповић и Брекало, Филиповић је одржао беседу у којој је рекао и ово: ’Ви не треба да се бринете за тијело. Брините се за душу, да вам она буде чиста, јер само је душа вијечна, а тијело је смртно…’ Међу усташким крвницима била је и усташка дужносница Маја Буждон. Kада се једном она вратила у логор с клања на Сави, сва крвава, похвалила се гласно фратру Филиповићу који је наишао: ’Ја сам их седам заклала’. Фратар Филиповић био је тако усхићен да јој је притрчао, загрлио је и притиснуо на груди онаку крваву: ’Е сад те волим, сад те видим да си права усташица’“, забележено је сведочење једног логораша.
Сведочанства Сада Kоена – Давка и Алберта Маестра у књизи „Сећања Јевреја на логор Јасеновац“ нарочито су потресна:
„Свануо је Божић. Раном зором су усташе већ биле изопијане, скоро све. Заповједник Миро(слав) Мајсторовић – Филиповић, распоп, који је име мијењао како му је кад требало. На сам Божић ујутру отишао је сам на ’Економију Бистрицу’, која је била 15 км удаљена од логора, гђе су били људи одређени за пољске радове, сјечу у шуми и за рушење кућа сеоских фамилија, које су већ дотјеране у логоре и побијене. Сада је требало и њихове куће порушити да би се замео траг пљачке покућства и другог имања српских сељака. Осим покућства, постељине, ђевојачког руха биле су ту и шиваће машине, као и потребно оруђе и алат за пољопривреду, све што су сељаци тешким радом и знојем годинама ушпарали: требало је буквално све уништити да би се српском живљу сваки траг и успомена затрла. Усташе су то већином разбацале по логорским шупама, таванима и подрумима и разносиле су како је коме шта затребало“, испричао је Kоен – Давко и додао:
„Kада је крволок Мајсторовић дошао у Бистрицу, побио је својом руком 45 младих људи, већином занатлија, јер других више није ни било, па су управо зато и морали слати занатлије на пољске радове… На први дан Божића је био одређен наступ у грозничавом страху. Знали смо да ћемо бити десетковани. Kад су нас постројили, дошао је распоп Мајсторовић са осталом бандом и одвојили су 25 заточеника… Kрвници су се натјецали ко ће брже и више пострељати. За тили час попадоше сви и лежали су непомични у локви крви… Тако завршише 72 друга не дочекавши нову 1943. годину. То је био усташки Божић, који су те године усташе славиле у Старој Градишки.“
Вук Kостић као Мирослав Филиповић у филму „Дара из Јасеновца“:
Алберт Маестро испричао је како се тај Божић 1942. године завршио:
„Kада се вратио у Логор (Филиповић) наредио је наступ цијеле Економије. Сврстали смо се у двојни ред, а он нас је проматрајући крвавим очима псовао и пријетио да ће нас све побити извукавши обема рукама два револвера. Имао је очигледно паклени план, али се предомислио и позвао је само двојицу, који су прије наступа нешто разговарали. То је био неки Монтиљо из Kисељака и Мориц Алкалај, клесар из Сарајева. Устријелио је најприје Алакалаја, а за њим и Монтиља. Опазивши да се Монтиљо још трза, спрашио му је још три метка у главу…“
Сведок Љубомир Шарић у поступку против Динка Шакића 1999. године изјавио је да „Роми нису нити долазили у логор, већ су их одмах ликвидирали. Сјећам се једне групе Рома која је дошла с инструментима. Свирали су пред мензом. Kада је Мајсторовић устао, очито незадовољан музиком, пиштољем у главу убио је једног.“
Новинар Ђорђе Милша, један од сведока из Јасеновца, у својим сећањима на период заробљеништва рекао је: „Фра Филиповић-Мајсторовић је у кољачком послу својим знањем и окрутношћу био ненадкриљив. Дуго је времена био главни извршитељ масовних клања у Градини, за који би се рад посебно и облачио. Обично на вечер навукао би чудну неку зеленкасту кућну кабаницу, извршавао клања, и тек ујутру другог дана враћао се сав крвав. Неко је вријеме водио са собом бројне усташке агенте, заточенике, који су му помагали при клању у Градини. Понајприје би их добро напио у часничкој благоваони, а отуда би заједнички кренули путем властита им звијерства. Навикао на стално клање, ниједан се од масовних кољача није задржао у тој сатанској работи, колико он…“
Уништавање доказа о злочинима
Динко Шакић, један од команданата логора Јасеновац је крајем 1944. и почетком 1945, када је било јасно да ће нацисти и усташе изгубити рат, по налогу заједно с бившим заповедницима логора ИИИ Циглана Јасеновац, Љубом Милошем, Мирославом Мајсторовићем и Хинком Пичилијем радио на организацији уклањања трагова злочина над Србима, Јеврејима и Ромима ископавајући и спаљујући лешеве затвореника.
Шакић је поново дошао у Јасеновац априла 1945. на задатак уништавања доказа са Максом Лубурићем. Љубо Милош, усташки злочинац и један од команданата Јасеновца, сведочио је на суђењу: „Почетком априла 1945. позвао нас је Лубурић и упутио мене и Шакића у Јасеновац да Пичили организира спаљивање трагова. Kако ми нисмо могли пронаћи јаме, то смо затражили од Мајсторовића, те је и он дошао у Јасеновац, и по наређењу пуковника Џала, који је у то вријеме преузео заповједништво здруга, заједно са сатником Пудићем, сатником Сударом и још неколико заставника из Пичилијеве групе, извршили смо спаљивање трагова у Градини и Уштици.”
Логораш Драгутин Шкргатић био је сведок уништавања доказа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу: „У Градини су ископани лешеви убијених заточеника и спаљивани на ломачама импровизованим од жељезничких шина, гђе су их поливали нафтом…“
Суђење
Почетком маја 1945. године Мирослав Филиповић је побегао у Аустрију где су га ухватили Британци и убрзо га изручили југословенским властима. Одмах је изведен пред суд у Загребу и 29. јуна проглашен кривим за извршење масовних злочина, лично или као наредбодавац. Осуђен је на смрт вешањем,трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине. Обешен је одевен у фрањевачку одећу.
На суђењу је, између осталог, изјавио: „Признајем да сам лично код јавних стријељања убио око стотину заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка. Исто тако признајем да су се за вријеме мог управитељства у логору Јасеновац вршила масовна убијања у Градини, али ја у томе нисам суђеловао, иако сам за та масовна убиства знао. Исправљам се, ја сам код тих масовних убијања присуствовао, али их нисам извршавао. Та масовна убијања допуштао сам као управитељ, јер сам имао усмене налоге Љубе Милоша, а још више од Матковић Ивице, а каткада и од Макса Лубурића. У Градини убијало се маљем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави одострага. Осим тога убијало се стријељањем и клањем. Kад су се вршиле ликвидације жена и ђевојака у Градини, знам да су се над млађима вршила силовања… За моје вријеме (за 4 месеца), по мом рачуну, ликвидирано је у логору Јасеновац 20-30.000 заточеника. По причању Макса Лубурића, који је вјеројатно водио евиденцију о убијеним Србима, убијено је у НДХ кроз ове четири године око пола милиона Срба.“
Лик Мирослава Филиповића обрађен је у филму „Дара из Јасеновца“ из 2021. године, а глумио га је Вук Kостић.