Наше кратко памћење учинило је да заборавимо ко су људи који су почетком двехиљадитих преко институција прогањали све оно што је носило префикс српско и што је имао национални интересе. Тако је јавност заборавила и да је данашњи шеф Високог савета тужилаштва, Бранко Стаменковић, референцу за данашњу позицију стекао на прогону људи који су означени као јатаци српског генерала Ратка Младића. Али, није то једина ставка биографији овог тужиоца који је од самог почетка радио у интересу странаца…
Бранко Стаменковић је у јавни простор ушао пре свега као кадар Српског покрета обнове Вука Драшковића, на таласу безалтернативних западних вредности од којих ни до дан данас није одступио.
Као заменик Другог основног јавног тужилаштва Стаменковић је покренуо низ поступака против Јова Ђога, Станка Ристића, Љиљане Васковић, Борислава Ивановића, Предрага Ристића, Саше Бадњара, Ратка Вучетића, Татјане Васковић Јањушевић, Бојана Васковића, Марка Лугоње и Благоја Говедарице. Ова имена, њихове породице и пријатељи, годинама су били прогањани од стране државних органа а по налогу Стаменковића као непријатељски елементи који чувају, по речима Стаменковића – ратног злочинца.
Ти поступци, вођени у време најјачег притиска на Србију због сарадње са Хашким трибуналом, у јавности су доживљавани као доказ „спремности државе“ да испуни сваки захтев Запада, иако су се годинама касније завршили без правоснажних осуда, углавном због застарелости и недостатка доказа. Али спремност да десетинама породица уништи живот била је јасан знак да је Стаменковић спреман на све.
Пре доласка на чело одељења за високотехнолошки криминал, 2009. године у време кадровских реформи, управо је Стаменковић био у комисији која је на стотине хиљада поштених судија и тужилаца оставила на улици и без посла, само зато јер нису пратили политички линију Демократске странке.
У периоду између, када је засео у фотељу шефа ВТК, 2010. и 2014. године хапшени су новинари, људи другачијих политичких ставова, противници геј параде. Поступци које је он са те позиције били су чисте идеолошке природе, све оно што се није уклапало у наративе западних вредности, проглашавано је говором мржње.
Посебно поглавље у том периоду представља период у ком је Стаменковић одељење за високотехнолошки криминал претворио у хибрид, потпуно га стављајући под контролу Врховног тужилаштва, другим речима предајући га у руке жене због које је спреман на све – Загорке Доловац.
Али осим хапшења политичких неистомишљеника, Стаменковић се иначе својим послом није превише бавио. У периоду од 2016. године па све до 2023. године у Србији, у Београду, деловало је више преварантских кол-центара. Истрага је касније показала да су кол-центри повезани са израелским бизнисменом, који је и у Израелу осуђен у одсуству. Ти кол-центри преварили су на хиљаде грађана широм Европе, и то у износу од преко 250 милиона долара.
Иако је још 2018. године Србин Александар Игњатовић пријавио немачкој полицији како функционишу кол-центри из Београда, а затим неколико месеци касније мистериозно преминуо, до прве реакције и хапшења дошло је тек 2023. године.
Да ли је, или зашто Игњатовић није имао поверења у посебно одељење за високотехнолошки криминал у Србији, којим је и тада руководио Бранко Стаменковић, заувек ће остати мистерија, као и његова смрт.
Упркос сазнањима, доказима и сведочењима несрећног човека, након пет година од његове пријаве, 2023. године, наследник Стаменковића, Борис Мајлат наследник Стаменковића, изјавио је: Док захтев за информацијама из друге државе стигне, траг се већ охладио.
Мајлата је на место шефа ВТК поставила Загорка Доловац, да преко њега конТролише шта је говор мржње а шта слобода говора.
Све ово што се данас дешава добија нови смисао, почевши од урушавања поверења у институције на чему се годинама тендециозно радило, преко хаоса у правосуђу, које је врхунац доживело променом устава, до потпуног изостанка ефикасне борбе против високотехнолошког криминала. Односно својим „радом“ и Стаменковић и његов наследник који је радио по његовим налозима, довео је читаво друштво до тога да је претња смрћу високим државним службеницима, па и председнику државе, постала – слобода говора! Исти тај тужилац који је својевремено давао налоге за хапшење на стотине људи због другачије политичког мишљења, легализовао је претње јер долазе од стране идеолошког круга коме припада. И најзад након свега следи и актуелни случај самовољног одлучивања у Високом савету тужилаштва, који је само најновији и најочигледнији пример начина на који је Бранко Стаменковић годинама схватао своју улогу у систему.
Након што је незаконито заказана електронска седница Високог савета тужилаштва остала без кворума и без усвојеног дневног реда, председник Савета Бранко Стаменковић, без одлуке Савета и без гласања, самовољно је одбио приговоре на тужилачке изборе и потписао одговарајућа решења. Према изворима из правосуђа, тиме је преузео овлашћења која по закону нема.
Како наводе извори из правосуђа, овакво поступање представља преузимање овлашћења која председник ВСТ по закону нема.
„Ово је врхунац самовоље једног човека, који очигледно сматра да је изнад државе. Без усвојеног дневног реда, седница се правно сматра, неодржаном. Дакле нема седнице, гласања, једноставно нема Савета. Без одлуке Савета, приговори се, по сили закона, сматрају усвојеним,“ наводи наш саговорник и додаје да је Стаменковић одлучио да сам себе постави изнад колективног органа којим председава., што је врхунац дрскости.
Подсећања ради, исти тај Стаменковић је недавно јавно изнео неистину тврдећи да се врховна јавна тужитељка Загорка Доловац није појавила на седници Одбора за правосуђе јер је „била у Хагу“, иако је читава јавност упозната са чињеницом да је у Хаг отпутовала тек наредног дана, и то са једним од својих заменика Миљком Радисављевићем, кога је управо она одредила да је заступа пред Одбором.
Истовремено, унутар саме тужилачке мреже постоје озбиљни разлози за сумњу у сукоб интереса. Наиме, како наводе наши извори ћерка Бранка Стаменковића недавно је почела да ради у Трећем основном тужилаштву, којим руководи Ивана Поморишки, једна од најлојалнијих тужитељки Загорки Доловац. Један од кандидата за чланове ВСТ, управо је Јована Комненовић, кума Иване Поморишки, која је у поступку у ком су поднети приговори које је Стаменковић самовољно одбио.
Члан 41. Закона о ВСТ предвиђа да подносиоци приговора имају право да у року од 48 часова поднесу жалбу Уставни суд, који је дужан да о њој одлучи у року од 72 часа. Што је тренутно и једини институционални одговор на самовољу председника ВСТ.
Међутим, наши саговорници наводе да се понашање Бранка Стаменковића више се не може тумачити као спор око процедуре.
„Овде је реч о свесном игнорисању закона, Пословника и колективне природе Савета, уз покушај да се исход изборног поступка наметне личном одлуком. Када председник колективног тела почне да доноси одлуке сам, то је узурпација.“
Најзад правној држави, ако она уопште још постоји у Србији, овакво понашање представља јасан, непосредан и недвосмислен основ за подношење, не дисциплинске, него кривичне пријаве против Бранка Стаменковића, јер је граница између злоупотребе положаја и отворене узурпације овлашћења одавно пређена.