На основу јучерашње објаве адвоката Владимира Гајића поново се отвара најактуелније питање поводом низа намерних пропуста и очигледног покушаја скривања одговорности одређених лица у истрази Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду а поводом пада Надстрешнице, који су директно довели до занемаривања и, према Гајићевим речима, представљају озбиљан скандал који захтева реакцију на највишем тужилачком нивоу.

У извештају, који је Гајић објавио, мајор полиције Игор Станковић наводи како су већ током преподневних сати 1. новембра неидентификовани путници, чији се подаци налазе у систему приликом куповине карата, више пута обавестили благајнике у шалтер сали Железничке станице Нови Сад да с крова зграде, над бетонском надстрешницом, отпада ситан шљунак који пада на платформу. Благајници су, како наводи Гајић, известили шефа железничке инфраструктуре Веселина Симовића, који је „бацио око на ситуацију испред станице, али након тога није предузео никакве мере, што је описано као „ништа потом није предузето по том питању, те му након тога благајници више нису ни пријављивали.“

Сам извештај од 5. новембра 2024. године, који је доставио Полицијској управи Нови Сад и који је сада објављен, указује на чињеницу да се трагедија могла спречити да је шеф станице реаговао на пријаве и затворио приступни излаз додатне зоне изложене опасности, али се уместо тога чекало да се нешто драстично догоди.

„Тужилац Слободан Јосимовић из Вишег тужилаштва у Новом Саду није ни покушао да утврди чињенице и испита зашто Симовић није реаговао? Зашто? Можда зато што је Симовићу шеф управо био бивши извршни директор компаније ”Инфраструктура” Милутин Милошевић, човек са слике?“, наводи Гајић, и додаје:

„Нажалост, тужилац Јосимовић је уместо да покуша да утврди чињенице у истрази према овој полицијској пријави, читав догађај заташкао тако што је Симовића у истрази позвао само да буде сведок. Када је Симовић рекао “мајке ми то није тачно” Јосимовић је затворио истрагу!?

Сада је већ јасно да је тужилац Јосимовић починио кардиналне грешке у истрази и да је у најмању руку заобилазио поједине доказе из истраге како би оптужио оне за које је одлучила врховна тужитељка Загорка Доловац да буду оптужени а не оне које је она аболирала, као што су бивши извршни директор Инфраструктуре Милутин Милошевић и председник Скупштине акционара Инфраструктуре Небојша Бојовић за које је одлучено да немају било које својство у истрази.“

Гајић директно позива Високи савет тужилаштва на хитну интервенцију у случају врховне тужитељке Загорке Доловац, као и у случај поступајућих тужилаца у Новом Саду, јер, како наводи, „не смеју остати некажњени пропусти који могу коштати људске животе“. Упозорава да „остатак истраге служи прикривању, а не објективном утврђивању чињеница“, и наглашава да грађани више не могу прихватити циркус уместо правде.

Парадоксално је да у систему који би требало да штити грађане, један шеф функционише као да није ни био обавештен, а тужилац престаје да води истрагу након једне кратке, неформалне негирајуће изјаве, уместо да детаљно утврди околности, пронађе сведоке, погледа снимке и провери картице путника? Ово није само професионална промашај, већ алармантан сигнал да систем правосуђа не допушта петљање по сопственом језгру из страха да ће политички и институционални коридори бити уздрмани.

Уз све претходно наведено, тешко је побећи од утиска да је овај случај више од судског пораза, или низа случајних грешака, он је институционални удар који сазрева пред нашим очима, и није довољно само да будемо шокирани, него да трагамо за одговорима и захтевамо смену одговорних, јер, како поручује Гајић, „ако ово остане незабележено, уместо правде добили смо циркус, и грађани то више не могу да прихвате.“

Васељенска